Nova čitanja

Pogovor knjizi Eriha Koša Vrapci Van Pea

Dva časa o Vrapcima Van Pea

Ružica Marjanović

22.02.2019

Kako i zašto danas u javnom obrazovanju govoriti o holokaustu

Ilustracija: Vincent Van Gogh, Studije mrtvih Vrabaca, 1889. / Školegijum lektira 20

Leonard Koen

SVE ŠTO TREBA ZNATI O ADOLFU AJHMANU

               

Oči: ............................................ Obične

Kosa: ......................................... Obična

Težina: ....................................... Srednja

Visina: ....................................... Srednja

Osobeni znaci: ............................ Nema

Broj prstiju na rukama: ............... Deset

Broj prstiju na nogama: .............. Deset

Inteligencija: .............................. Prosečna

Šta ste očekivali?

Kandže?

Prevelike sekutiće?

Zelenu pljuvačku?

Ludilo?

               

Verovatno je svaki mladi čovek tokom odrastanja čuo za Aušvic i video bar neke prepoznatljive fotografije nastale u vreme holokausta. Te scene su mogli videti u igranim i dokumentarnim filmovima, ređe u knjigama i časopisima, izuzetno u muzejima i galerijama. Tu i tamo iskrsla bi i neka slika u udžbeniku.

Svest o tome da se desilo nešto strašno i neuobičajeno ne prati u jednakoj meri razumevanje konteksta i uzroka. Za taj raskorak odgovorna je pre svega škola, u meri i na način kojom se bavi ovom temom. Ukoliko jedno savremeno društvo nema dilema zašto je znanje o genocidu važno, onda ono prepoznaje učionicu kao ključno mesto za sticanje takvog znanja. Ono takođe vidi nastavnicu i nastavnika koji o cilju takvog poučavanja imaju jasnu ideju, koji precizno imenuju pojave i događaje i koji umeju da đake zainteresuju za temu. U ovom poslednjem od velike pomoći mogao bi im biti roman Vrapci Van Pea Eriha Koša.

Holokaust je pojam kojim se označava sistematsko i plansko uništavanje Jevrejske zajednice tokom Drugog svetskog rata u nacističkoj Nemačkoj, državama koje su bile nemačke saveznice i u zemljama pod nacističkom okupacijom. Tokom tog perioda ubijeno je šest miliona evropskih Jevreja. U širem smislu, reč holokaust odnosi se i na genocid nad Romima (mada se genocid nad Romima označava rečju porajmos), Sintima i drugim etničkim zajednicama, ali i masovno ubijanje Jehovinih svedoka, društveno neprilagođenih, osoba s teškoćama u razvoju ili sa mentalnim teškoćama, homoseksualnih osoba, ruskih i poljskih ratnih zarobljenika. Grčka reč holocaust označava žrtvu paljenicu, odnosno čin spaljivanja cele životinje koja se prinosi na oltar bogu. Hebrejska reč šoa (šoah), čije je osnovno značenje katastrofa, takođe se upotrebljava da označi genocid počinjen polovinom 20. veka u Evropi. Da se radi o zločinu koji se teško može porediti sa nekim drugim događajem u istoriji postalo je jasno već tokom suđenja u Nirnbergu, kada se ispostavilo da ne postoji zakon po kojem se može suditi visokim nacističkim dužnosnicima, jer nijedan tada važeći zakon nije predvideo ovakve razmere zločina. Stvarnost je naprosto otišla daleko od imaginacije zakonodavaca.

Za potrebe imenovanja onoga što se u Evropi dešava, Raphael Lemkin, američki profesor prava poljsko-jevrejskog porekla, već je 1942/43. počeo da koristi kovanicu genocid koju je napravio od grčke reči genos (poreklo, pleme, rasa) i latinskog cide, što označava ubijanje. Genocid podrazumeva planiranje, pripremu i realizaciju masovnog ubijanja čitave jedne zajednice. Ali šta holokaust čini posebnim i drugačijim od nemalog broja genocida u istoriji i zbog čega se on mora posebno proučavati u školama, ne samo kao jedan u nizu tragičnih istorijskih događaja? Pre svega zato što je tako masovan zločin sproveden po važećim zakonima jedne zemlje i zato što je izvršena dehumanizacija žrtava, a egzekucija je izvedena po automatizovanom, skoro industrijskom procesu. Zato što je genocidu prethodio proces pripreme čitavog društva da na taj zločin pristane, svedoči mu, učestvuje u njemu, a da se većina ne pobuni.

Za razumevanje svih faza pripreme dragocen je roman Vrapci Van Pea, jer je ovom alegorijom pokazano, korak po korak, skoro u mikroslojevima, kako je moguće nekoga ko živi sa nama pretvoriti u neprijatelja i na kraju istrebiti. Erih Koš na literarno izuzetan način, tehnikom neutralnog pripovedača svedoka pokazuje uzroke i banalnost zla o kome precizno izveštava Hannah Arendt (Hana Arent).[1] Razgovor o Vrapcima Van Pea može biti više nego koristan kako bi se nastavio klasični čas istorije o holokaustu. Jer će đaci vrlo brzo postaviti pitanje zašto se to dogodilo, kako su Nemci pristali na nacizam.[2] To pitanje se čini jednim od najvažnijih jer traganje za odgovorom vodi ka razvijanju sposobnosti da se uoče društveni mehanizmi uspostavljanja zla kao dominantne ideologije i to se čini glavnim zadatkom poučavanja o holokaustu. Nacizam više nikada neće doći u obliku koji poznajemo. Neće biti podignute desne ruke, kukastog krsta i prepoznatljivih crnih uniformi. Kvalitetno poučavanje o holokaustu formiraće pojedince sposobne da uoče totalitarne i fašističke pojave i da na to ne pristanu. Valjano bavljenje holokaustom pomaže stasavanju svesnih mladih ljudi koji imaju empatiju za progonjene i ugrožene i koji neće da zatvore oči pred zlom. Ko razvije osetljivost za žrtve holokausta istu reakciju imaće i kada se radi o Jermeniji, Srebrenici ili Ruandi. Kada je u Evropi našeg vremena ponovo počelo da se raspravlja o kvotama migranata koje svaka od zemalja može da primi, oni mladi ljudi sa kojima se u školi razgovaralo o holokaustu setili su se da je porodici Ane Frank uskraćena viza za useljenje u SAD iz Holandije, jer su kvote za useljenje Jevreja te godine bile popunjene. I ta paralela nije prijatna.

Gostujući u jednoj televizijskoj emisiji povodom tada aktuelnog incidenta vezanog za dnevnik Ane Frank, Ivan Ivanji[3] je, reagujući na komentare o načinu na koji se u školama bavimo ovim dnevnikom, izgovorio stav koji se danas čini možda najpreciznijim odgovorom na pitanje zašto i kako poučavati o holokaustu: „Šta se danas događa? Praunuci su na dnevnom redu. Dete koje se ručicom drži za očevu ruku ima poverenja u oca, u roditelja, ulazi u čamac, čamac se izvrne i dete se udavi. To je ista situacija kao sa onim jevrejskim detetom koje je uz poverenje u oca ušlo u gasnu komoru. Znači, nemojte samo o Jevrejima. Jevreji su tipični, kao što je Ana Frank tipična, ali danas, dok mi pričamo, neko gine u Egejskom moru i taj neko ili to dete i taj roditelj spadaju u Homo sapiense, u ljude. To ne bi trebalo da zaboravimo i zbog toga iz priče o Ani Frank, o pubertetu i roditeljima, ne zaboravimo kakva smrt stoji na kraju. I da se i dalje gine, a mi gledamo… ja bih tako tumačio dnevnik Ane Frank i znam da sam u manjini, ali moja generacija (svedoka, prim. aut.) će uskoro prestati da smeta.“[4]

A kako danas u školama učimo o Dnevniku Ane Frank (Anne Frank)? Koliko je drugih tekstova koji mogu biti povod da se o ovoj temi sa učenicima razgovara? U osnovnim školama u Bosni i Hercegovini Anin dnevnik je obavezna lektira i jedini tekst direktno povezan sa temom holokausta. (Indirektno je to, recimo, priča Isaka Samokovlije Dječak Aron.) U Hrvatskoj je u osnovnim školama ova knjiga deo izborne lektire, pa je odluka da li će je đaci čitati isključivo stvar nastavnika. Program osnovnih škola u Srbiji predviđa dva odlomka iz literature povezane sa ovom temom. Pored dela iz Dnevnika Ane Frank učenici imaju obavezu da čitaju i deo drame Danila Kiša Noć i magla.[5] Zanimljivo je koje odlomke biraju autori čitanki: iz Dnevnika Ane Frank one stranice kada zaljubljena devojčica razmišlja o dečaku Peteru, a iz drame Noć i magla radi se samo scena u kojoj se učiteljica, gospođa Rigo, priseća kako je mali Andi bio zaljubljen u Juliju Sabo. Ovako istrgnuti iz konteksta tekstovi kao da prikazuju idilično detinjstvo i ranu mladost. U interpretativnom delu uz tekst iz Dnevnika Ane Frank objašnjava se pojam dnevnika i kao zadatak učenicima sugeriše da počnu da pišu dnevnik. U samo jednoj od tri čitanke koje su u upotrebi ima tek nekoliko nemuštih rečenica o sudbini devojčice koja piše dnevnik, uz opasku o stradanju Jevreja u Drugom svetskom ratu. Nigde nema objašnjenja da je Noć i magla naziv specijalne operacije započete 1941. sa ciljem da se na najdiskretniji mogući način uklone svi koji su prepoznati kao neprijatelji Rajha, nakon koje je bez svedoka nestalo preko sedam hiljada ljudi, tako što je okolina tek konstatovala da ih naprosto nema.

U program nastave književnosti u srednjim školama BiH i Hrvatske nema niti jedne knjige ili teksta koji mogu poslužiti da se o ovoj temi razgovara. Stanje u Srbiji je nešto bolje, pa su u školskoj lektiri dve knjige Danila Kiša (Rani jadi i Enciklopedija mrtvih), roman Aleksandra Tišme Upotreba čoveka, priča Davida Albaharija Šetnje pored reke i zbirka Opis smrti. Iako je izbor knjiga solidan, nigde nije predviđeno da se sa učenicima kroz nastavni proces o temi holokausta razgovara.

Utisak je da su naši školski sistemi tek površno zainteresovani da se u školama bavimo učenjem o holokaustu, da ovako oskudnim ili neadekvatnim izborom na neki način kao da peremo savest. Tema i tekstovi su prisutni u nastavi, ali ćemo se potruditi da ne pogodimo cilj. A cilj obrazovanja o holokaustu nije samo da kod mladih ljudi razvije emociju, najčešće tugu zbog zločina i tako velike tragedije. Trebalo bi da nam cilj bude da poučavanje o holokaustu doprinese da se pored emocija i empatije razvije svest o opasnostima koje proističu iz predrasuda, diskriminacije, rasizma i dehumanizacije.[6] Važno je razvijati sposobnost da se u svetu u kome živimo prepozna uticaj propagande, snaga ekstremističkih ideologija, opasnost od zloupotrebe institucionalne moći, mržnja i nasilje usmereni ka određenim grupama. Na taj način će se u budućnosti stvarati društvo koje poštuje prava čoveka, u kome su svi jednaki pred zakonom i imaju iste mogućnosti, društvo solidarnosti i razumevanja, koje će imati kapacitete da se odupre izazovima stalno obnovljivog zla. Ljudi osetljivi za istorijski događaj koji označavamo kao holokaust usprotiviće se danas važećim zakonima u nekim evropskim zemljama u kojima je zabranjeno pomagati migrantima i znaće da je njihova ljudska obaveza da krše zakon, kao što su to polovinom dvadesetog veka radili oni koje sada nazivamo pravednicima među narodima.[7] Ako škola želi da formira takve građane, savesne i aktivne, u njoj se može/mora naći mesto za razgovor o romanu kakav je Vrapci Van Pea Eriha Koša. To je neophodno makar zbog onih mladih ljudi koji su često, skoro svakodnevno, izloženi informacijama kako svastika nije samo nacistički simbol (što je tačno, ali raspravu skoro uvek odvodi u slepu ulicu), da ipak valja videti da li je sve bilo onako kako nam se danas priča, da je sve podložno propitivanju i novoj analizi, da ipak tu možda ima još nešto što nam nisu rekli…

 

Poricanje holokausta

Suočeni sa prizorima u tek oslobođenom logoru Dahau, američki vojnici su informacije o razmerama užasa prosleđivali pretpostavljenima, sve do nivoa predsednika države. Ubrzo je stigao odgovor predsednika Trumana kojim zahteva da se sve snima i dokumentuje, „jer nam jednog dana neće verovati“. Ovu informaciju gledalac može da pročita na početku uznemirujućeg dokumentarnog filma nastalog u danima neposredno posle oslobođenja, a koji je danas deo muzejske postavke u memorijalnom centru Dahau.

Činjenica da su zločini i tragovi zločina precizno dokumentovani danas je izuzetno važna. Uprkos nacističkim pokušajima da se uništi dokumentacija, sačuvano je dovoljno podataka (dokumenata i svedočenja) koji nedvosmisleno pokazuju razmere užasa genocida, pre svega nameru i plan da se unište Jevreji u Evropi.

Poricanje holokausta kao fenomen pojavljuje se paralelno sa procesom objavljivanja podataka o razmerama genocida. Odmah je bilo jasno da je antisemitizam glavni, iako često prikriveni motiv svih poricatelja. Međutim, danas se čini da se radi o kompleksnijem problemu. Do kraja sedamdesetih godina dvadesetog veka negiranje holokausta bilo je vezano za ekstremnu desnicu i ostatke nedemontiranog nacističkog sistema. Početkom osamdesetih godina posao poricanja holokausta preuzimaju ljudi koji pripadaju akademskoj zajednici, ili to bar tako izgleda.

Poricatelji se gotovo uvek pozivaju na slobodu govora i pravo na drugačije mišljenje. Ništa od toga nije sporno, no pitanje je gde su granice slobode govora kada se promovišu ideje koje su suprotne univerzalnim pravima i šire etničku i rasnu netrpeljivost i mržnju. U početku su poricatelji holokausta pripadali radikalnim grupama ili su bili prepoznatljivi filofašisti, no krajem dvadesetog veka stvari se malo komplikuju. Poricatelji se sada javljaju u akademskom svetu, među istoričarima ili onima koji se tako predstavljaju, a pre bi mogli biti kvalifikovani kao kvazinaučnici, pa zbog toga problem poricanja više nije deo ekstremno radikalnog sveta.

Proučavaoci fenomena obično navode da postoje dve vrste osporavatelja, uslovno nazvane tvrdi i meki. Tvrdi poricatelji smatraju da je holokaust posleratna jevrejska izmišljotina (uz to se uvek pominje cionizam, država Izrael i Holivud kao mesto građenja mita). Mekši poricatelji smatraju da Jevreji jesu bili zatvarani u koncentracione logore ali da nisu sistematski uništavani, već su umirali u manjem broju zbog bolesti i opštih ratnih uslova. Oni sebe doživljavaju kao zagovornike revizije istorije, pozivajući se na pravo da se o svakoj temi raspravlja. Tako često onde gde je sve jasno i dokazano unose lažne dileme. Na argumentovane prigovore odgovaraju menjanjem pristupa i teorija, te optužbama da sagovornik sarađuje sa industrijom holokausta.

Najčešća teza većine revizionista i onih koji relativizuju razmere holokausta jeste da nije postojala namera nacističke politike, već da su zločine, ako ih je bilo, činili ekstremistički nacistički krugovi. Ideja da postoje ekstremni nacisti u sebi sadrži i tezu da postoje umereni nacisti, što se čini više nego problematičnom postavkom, koja je u biti vrlo opasna.

U uvodnom delu svoje sada već znamenite knjige Poricanje holokausta (1993) profesorka Deborah Lipstadt sugeriše da sa poricateljima ne treba raspravljati u javnom prostoru, jer im se na taj način daje legitimitet i pažnja javnosti se usmerava ka opskurnoj manipulativnoj paranauci, koja se ne oslanja na činjenice. Urednica knjige nije mogla da razume odluku profesorke Lipstadt da ne učestvuje u emisiji na nacionalnoj američkoj televiziji, u veoma gledanom terminu, što bi doprinelo da knjiga Poricanje holokausta bude vidljivija široj publici. Između mogućnosti da pristajanjem na razgovor da legitimitet poricatelju/ima i da njena knjiga ne bude dovoljno prezentovana, profesorka Lipstadt insistira da se sa ljudima koji ignorišu činjenice ne može raspravljati i da se ne može pristati na tezu da su oni druga strana koju treba čuti. Da li bismo pristali da nam druga strana tvrdi da je zemlja ploča ili, kako to objašnjava prof. Lipstadt, da li bi astrofizičar raspravljao sa astrologom.

Precizno analizirajući najrazličitije strategije koje poricatelji i revizionisti koriste kako bi privukli pažnju, profesorka Lipstadt govori i o notornim kvazinaučnim institutima, poput američkog Instituta za istorijsku reviziju (Institute for Historical Review) koji je 1978. godine osnovao osvedočeni antisemita Villis Carto. Iako je zvanični stav ove pseudoakademske institucije da tragaju za istorijskom istinom, njihov rad se svodi na promovisanje poricateljskih stavova i odbranu fašizma. Ipak profesorka Lipstadt smatra da su najopasniji oni pripadnici autentične akademske zajednice koji se bave relativizacijom i poricanjem holokausta, pri tom se predstavljajući kao respektabilni naučnici, istoričari. Njima metode naučnog istraživanja nisu nepoznate, ali ih se odriču u potpunosti ili većim delom kako bi mogli da u naučne radove upakuju revizionističke i poricateljske teze. U knjizi je analiziran slučaj Davida Irvinga[8] i njegovih poricateljskih i revizionističkih tekstova koji formalno liče na naučne radove, a zasnovani su na manipulaciji dokumentima i laži.
Pošto se 1996. godine pojavilo britansko izdanje knjige Poricanje holokausta, David Irving je pred engleskim sudom podneo prijavu protiv autorke i njenog izdavača (Penguin) optužujući ih za klevetu. Kako britanski sud u slučaju klevete optuženom stavlja na teret dokazivanje nevinosti, profesorka Lipstadt je smatrala da je to prilika da se na sudu dokaže da je istoričar Irving falsifikator i manipulator. Trebalo je pokazati da Irving laže kada tvrdi da nije bilo genocida i da nije postojala namera da se uništi jevrejska zajednica u Nemačkoj i na okupiranim teritorijama.[9] Na suđenju su, kao eksperti, učestvovali eminentni istoričari Richard. J. Evans, profesor savremene istorije Univerziteta Kembridž, američki istoričar Christopher Browning, nemački istoričar Peter Longerich i holandski arhitekta Robert Jan van Pelt, koji je dokazao da su logori smrti projektovani, napravljeni i korišćeni kako bi se sistematski organizovala masovna ubistva.

Presuda koju je doneo sud nije važna samo za Davida Irvinga, koji je zvanično u presudi nazvan rasistom, falsifikatorom, antisemitom i lažovom. Ova je presuda bitna jer su unutar institucije suda pokazani mehanizmi manipulacije i iskrivljivanja činjenica koje revizionisti i poricatelji koriste da bi izgradili teze koje ne samo da su antisemitske i rasističke, nego su duboko anticivilizacijske. O ovom važnom sudskom procesu snimljen je film Denail (Poricanje, 2016).

Pošto je izgubio na sudu, David Irving se delimično povukao iz javnosti, kao i većina najbučnijih poricatelja iz krugova profesionalnih istoričara. To se moglo objasniti činjenicom da im je sudska presuda oduzela makar i prividni kredibilitet, da je Irving bankrotirao, a da su skoro svi u poznom životnom dobu (notorni francuski profesor Robert Faurisson je preminuo). Ipak, Irving se nedavno javio[10] obavestivši javnost da svakodnevno dobija desetine pisama od mladih ljudi i na taj način potvrdio činjenicu na koju istraživači skreću pažnju – da su poricatelji, relativizatori i revizionisti svoje aktivnosti prebacili na društvene mreže i fokusirali se na mlade, pokušavajući da svoju destruktivnu ideju prenesu na nove generacije i da su od početka uočili potencijale društvenih mreža.[11]

Mnoge evropske zemlje uvele su zakone kojima se zabranjuje poricanje holokausta. U ovom trenutku 22 države imaju zakone koji sankcionišu različite oblike poricanja holokausta. Evropska unija 2007. godine usvaja okvirni plan za borbu protiv rasizma i ksenofobije, u okviru kojeg se predviđaju kazne za negiranje zločina definisanih odlukama Nirnberškog suda, kao i genocida, zločina protiv humanosti i ratnih zločina, definisanih Statutom međunarodnog suda.

Do sada su po ovim zakonima na novčane ili zatvorske kazne osuđeni pojedinci u Nemačkoj, Mađarskoj, Švajcarskoj, Austriji i Francuskoj.

Zakonskoj zabrani negiranja holokausta suprotstavljaju se eminentni istoričari Raul Hilberg i Richard Evans, kao i Timothy Garton Ash, Christopher Hitchens, Peter Singer i Noam Chomsky. Oni su uvereni da je obrazovanje važnije od zakona i da se kvalitetnim poučavanjem o holokaustu mogu postići bolji rezultati nego bilo kakvom zabranom.

Tako opet dolazimo do škole i do Eriha Koša i njegovih Vrabaca Van Pea koji kao alegorijska priča navode čitaoce, ovde đake, da otkrivaju sloj po sloj namere i plana da se genocid izvrši, da uoče šta je sve potrebno da se u jednoj zajednici desi kako bi bila spremna da izvrši genocid ili da ga ne spreči.

 

Slika 1

 

Primeri prakse

Pred čitaocem su dva moguća scenarija za razgovor o romanu Vrapci Van Pea. Prvi put je razgovor vođen sa studentima humanističkih grupa na fakultetima beogradskog i niškog univerziteta, a drugi put sa srednjoškolcima. Studenti su pohađali školu o migracijama, pa možemo pretpostaviti da je njihova osetljivost za migrantske teme i znanje o ovoj oblasti nešto viša nego kod prosečnih dvadesetogodišnjaka. Pročitan im je deo teksta Eriha Koša, samo do dela u kome su navedena saopštenja ornitologa (do početka sedmog poglavlja). Podeljeni su u grupe sa zadatkom da promisle o (ne)učešću i poziciji određenih grupa i pojedinaca u procesu pravljenja unutrašnjeg neprijatelja i planiranju akcije uništenja vrabaca. Cilj je bio da se uoče mehanizmi kojima se jedan deo pripadnika zajednice pretvara u neprijatelje i kako se priprema pogrom. Zadaci su bili da se analiziraju:

– mediji

– obrazovni sistem

– akademska elita

– nosioci političke moći

– odnos faktografije i mita (šta znamo, a šta se priča o onome što je prethodilo)

– reakcije građana (pristajanje da se izvrši zločin)

– ponašanje vrabaca.

 

Grupa koja se bavila građanima i vrapcima imala je zadatak da predvidi kako će oni reagovati, jer tekst nisu čitali do kraja.

Grupa studenata koja se bavila medijima prepoznala je kako se mediji stavljaju u ulogu promotera odrađene ideje i namere. Pokušavali su da prepoznaju trenutak kada se sistem informisanja pretvara u propagandnu mašineriju i zašto to većina građana ne primećuje. Zanimljiva je bila rasprava o dinamici pojavljivanja tekstova i da li se smeju zanemariti tekstovi koji na prvi pogled deluju opskurni, pa na njih niko ne reaguje. Pažnju im je privukla fotografija u ukrštenim rečima, koja diskretno navikava prosečnog građanina da su vrapci štetočine i neprijatelji. Studenti su smatrali da je to odličan pokazatelj kako se propaganda javlja u onoj zoni u kojoj je ne očekujemo i da je to možda opasnije od ogoljene poruke. Čak se u jednom trenutku govorilo kako se danas kroz ukrštene reči promovišu problematične kulturne vrednosti. Navodili su da se u ukrštenicama često pojavljuju fotografije estradnih ličnosti s opisom naša poznata umetnica. Činjenica da ni časopisi za decu nisu nevažni kada treba uspostaviti neprijateljski odnos i mržnju prema nekom navela je manju grupu studenata da se prisete primera iz školskih časopisa koje su kao osnovci preko škole dobijali. Većina je konstatovala da su u osnovnoj školi čitali samo jedan časopis čiji je zadatak bio da stvara mlade vernike i neki su tek sada prepoznavali šta je bila propaganda širena kroz kriptocrkveni časopis (izdavač zvanično nije crkva). Uočeno je da propaganda lako ide preko dece, verovatno jer su najmanje rezistentna, a i zato što su u tom slučaju roditelji sekundarni cilj.

Došlo je do preplitanja razgovora o obrazovnom sistemu i ulozi akademske zajednice, jer je očigledno da su ta dva sistema uvezana. Uočena su tri problema:

  1. upotreba paranaučnog rada koji je potom propagandno iskorišćen,
  2. marginalizacija odgovornih i stručnih (ornitolozi su rekli da je tekst besmislen, ali njima nije dato previše prostora u medijima, pa se taj glas skoro da nije ni čuo) te
  3. nezainteresovanost i konformizam najvećeg dela akademske zajednice.

 

U slučaju kvazinaučnog rada o štetnosti vrabaca fokus diskusije bio je na odsustvu profesionalne etike osobe koja piše taj rad. Navođeni su različiti primeri iz sopstvenog iskustva koji su ukazivali na pogubnost neetičnosti u naučnim krugovima. Neki su tvrdili da je i naučna zajednica ista kao i celokupno stanovništvo – većina ćuti i gleda svoja posla, nesvesna da na taj način saučestvuje u zločinu.

Neko se prisetio čuvene rečenice da je za pobedu zla potrebno da dobri ljudi ne urade ništa.[12] Potom se rasprava vodila oko pitanja da li su nezainteresovani ljudi dobri ljudi. Može li se dobrota pronaći tamo gde nema empatije i onde gde se prvenstveno gledaju svoji interesi. (Većina naučnika nastavila je da radi svoje poslove/projekte iako se oko njih razvija destruktivna ideja potpomognuta radom nekih njihovih kolega.)

Primetili su kako je ideja zla brzo ušla u udžbenike i škole. Tada je izneto mnoštvo primera iz vlastitog iskustva koji potvrđuju da je škola prostor u kome se sistematski širi negativna slika o drugom, odnosno uči o neprijateljima. Samo je jedna studentkinja rekla da ne shvata u kakvim su se to školama obrazovali, jer ona nema negativno iskustvo. Složili su se da je samo pitanje sreće što su se u njenoj školi našli profesori spremni da školu i učenike odbrane od indoktrinacije koja se kroz školske programe sprovodi. O ulozi škole u građenju slike o neprijatelju i drugom burno se i dugo raspravljalo.

Grupa koja se bavila onim što je prethodilo masovnoj histeriji i uništavanju vrabaca uočila je da pripovedač Eriha Koša insistira na činjenicama, a onda kada pokušava da objasni uzroke, jasno kaže da se do toga došlo naknadnom analizom i da nema pouzdanih podataka. Znači li to da je uzroke nemoguće prepoznati dok je proces u toku ili samo nemamo sposobnost da uočimo o čemu se radi? Neko je primetio da iza svih zala i zločina stoji potreba za prikrivanjem nečega (gradski sekretar je proneverio žito) ili banalnost poslu posvećenog birokrate (koji pokušava da izračuna količinu pojedenog žita, ne shvatajući koliko je pogrešnih premisa u tom bizarnom računu). Potom je u razgovor uvedena teza Hannah Arendt o banalnosti zla, jer je jednom studentu administrativni činovnik koji se bavi svojim poslom i ne vidi gde greši ličio na Adolfa Eichmanna, onakvog kakvog ga je videla ova autorica.

Dok su studenti samostalno radili zadatke u prostoriji se čuo diskretan cvrkut, a na zidu su projektovane fotografije vrabaca u krupnom planu i u različitim situacijama: sami na grani, u grupama, u parovima, kako hrane mladunce… Jedna grupa odmah je uočila da pripovedač, iako na prvi utisak izgleda objektivno i distancirano, pa samo beleži događaje, ipak dozvoljava čitaocu da primeti na čijoj strani su njegove simpatije, pa se uvek govori o nožicama, krilcima, stomačićima. Upotreba deminutiva trebala bi da skrene pažnju na ugroženost fragilnog sveta vrabaca.

Grupa studenata čiji je zadatak bio da predvidi ponašanje stanovnika Van Pea bila je potpuno sigurna da će se građani pobuniti, da neće učestvovati u kolektivnom ludilu, da je nemoguće da svi pristanu na ovu glupost. Neko će to već sprečiti. Na pitanje ko će sprečiti i kako – nije bilo jasnog odgovora. Uglavnom se sve vrtelo oko ideje da je ubijanje vrabaca besmisleno, da je to zločin i da neko mora to da zaustavi.

A vrapci? Pa oni će pobeći, smatraju studenti. Nemaju šanse da dobro prođu u sukobu sa ljudima. Njima valja bežati. Ptice su, lako im je. Neka odu tamo gde ih neće proganjati. A gde, pitao se neko.

No na to pitanje nije se odgovaralo.

Zajedničkim stavom da će sigurno neko sprečiti najavljeni i pripremani pogrom nad vrapcima završen je prvi deo razgovora, a učesnici su dobili zadatak da tekst pročitaju do kraja.

Drugi deo razgovora započeo je uz vidljivo razočaranje onih koji su verovali da će zločin biti sprečen. Neko se nije pojavio. Građani nisu prepoznali da su oni izvršioci volje nadređenih. Nema srećnog kraja. Majstorski je prikazana histerija zajedničkog čina ubijanja, detaljno sprovođenje plana i zastrašujućeg pitanja šta sada, koje lebdi nad građanima Van Pea odmah posle konstatacije da su vrapci mrtvi. San posle zločina nije okrepljujući, nebo je plavo, vrapci su istrebljeni, sve izgleda kao da se ništa nije dogodilo. Ali: šta sada? Da li će se život stanovnika Van Pea poboljšati?[13] Odakle osećaj neprijatnosti tokom noći posle zločina i zašto se ujutru ne dešava ništa neobično? Da li počinje zaborav ili prećutkivanje? Zašto je tako malo ljudi pokušalo da spase bar nekog vrapca i kakav je rezultat tih pokušaja? Rasprava se granala u nekoliko pravaca, ali je najintenzivnije preispitivana činjenica da zločine vrše obični ljudi, u grupi, a da podstrekači ostaju sa strane i nevidljivi. Onda je neko pitao da li bi to stvarno moglo da se desi.
Kao odgovor na to pitanje pokazane su fotografije nastale u Kini tokom kampanje ubijanja vrabaca, posteri kojima su đaci mlađeg uzrasta podsticani da ubijaju. Posle informacije o autentičnom događaju[14], studenti su pitali zašto o tome nikada nisu učili, vraćajući se stalno na konstataciju da su obični ljudi počinili zločin. Predloženo im je da pročitaju pesmu Leonarda Cohena: Sve što treba znati o Adolfu Ajhmanu[15] nakon čega je svima postalo jasno o kakvoj se alegoriji u ovom tekstu radi. Još jednom je pokazano da zlo nema rogove i rep, da ga je sve teže prepoznati, jer je često upakovano u ukrasni papir zakona i propisa. I da posle pogroma nema popravke. Šest miliona evropskih Jevreja su nepovratno mrtvi. Desetine miliona vrabaca u Kini neće se sledeće godine pojaviti, iako je ubrzo shvaćeno da će zbog toga u Kini vladati glad. Neko od učesnika je zaključio da je alegorija izvanredna i da je ovo možda najemocionalniji tekst o holokaustu koji je dosad čitao. A onda se javio student prava i rekao da mu ovde nešto nedostaje. Voleo bi da se u tekstu našlo mesta i za ljude poput Sofije i Hansa Šola,[16] za one koji su pokušali da se odupru, jer, ma kako bili tragični i neuspešni, da nije bilo njih teže bismo podneli sadašnjost.  

 

Čas sa srednjoškolcima

Učenici prvog i drugog razreda gimnazije pročitali su Vrapce Van Pea pre časa i odmah su rekli da se radi o alegoriji. Svi su čuli za reč holokaust, a kada su zamoljeni da kažu šta su im prve asocijacije, naveli su emocije: tuga, beda, patnja, nesreća, očaj, strah, zabrinutost, žalost, utučenost… Još je na spisku bila reč smrt.

Niko nije reč holokaust doveo u vezu se Jevrejima, logorima, žutom zvezdom, gasnim komorama, krematorijumima, prinudnim radom i sl.

Potom su učenici podeljeni u grupe i svaka je dobila po tri do četiri papirića na kojima su bili ispisani pojmovi vezani za holokaust. Zadatak je bio da provere da li znaju značenje svakog od pojmova. Na raspolaganju su im bili izabrani sajtovi i knjige kao izvori informacija o značenju svakog od zadatih pojmova.[17]

Sledeći zadatak je bio da u alegorijskom tekstu Vrapci Van Pea prepoznaju situacije i događaje koji su karakteristični za istoriju holokausta.

Na karticama su bili sledeći pojmovi:

– rasni zakoni

– Kristalna noć

– konačno rešenje

– paljenje Rajhstaga

– ustanak u Varšavskom getu

– geto

– genocid

– logori

– društveni darvinizam

– propaganda

– Der Stürmer

– Judenrat

– Judenjagd

– eugenika

– kapo

– krematorijum/spaljivanje žrtava.

 

Na karticama je moguće ispisati značenja pojmova, ali je istraživački deo i proces traganja za značenjem pojmova jednako dragocen, kao i prepoznavanje alegorijskog značenja teksta.

I opet su se pojavila ista pitanja: Kako je moguće da se ovo dogodilo? Zašto su to sugrađani dozvolili? Zašto nije bilo više učiteljica koje kriju vrapce? Da li su ono zaista bili vrapci ili su u opštem ludilu greškom stradale neke druge ptice?

Strašno je što učiteljica nije luda, a oni okolo jesu. Onda je neko rekao da oni nisu ludi nego su zli. A da li je moguće da svi građani budu zli, pitali su drugi. Ljudi nisu bili oprezni, pa su poverovali. Ko je tokom noći lepio plakate, zašto se nisu pitali ko je štampao i lepio plakate?

Pitaš li se ti ko je lepio plakate kada ujutru pođeš u školu i vidiš oblepljene zidove u celom gradu, dobacio je neko. Ljudi ne razmišljaju, ali to ne umanjuje njihovu odgovornost.

A vrapci? Zar nisu mogli da pobegnu, zašto su se prvo povukli i sklonili, ali nisu pobegli? A gde da pobegnu, mogu li da stignu do drugog grada? Ali vrapci su ptice stanarice, oni se ne sele, žive sa nama, pojašnjava neko ko je dobro učio lekcije prirode i društva. Pa da, zašto Jevreji nisu pobegli iz Nemačke? Zašto nisu? (A da li su mogli da odu? Tada su im pokazane fotografije i ispričana priča o Kladovskom transportu,[18] kao primer kako je odlazak iz zemlje kao spas od zla veoma brzo postao nemoguć.)

Pa tako danas izbeglice/migranti ne mogu da prođu kroz razne zemlje, a beže od rata, konstatuje jedan dečak. Ali to nije isto. Zašto? Zato što nije isto. Holokaust se ne može ponoviti? Ali vrapci mogu biti pobijeni! Ne, to nije tačno, ovo je priča, ovo je fikcija. Nastao je tajac kada su im pokazane fotografije ponosnih kineskih dečaka koji nose u školu, da se pohvale, desetine mrtvih vrabaca nanizanih na kanap, kao na ogrlicu. Pogledali su plakate koji pozivaju građane da ubijaju vrapce, a onda su mogli da vide plakate sa Antimasonske izložbe[19] iz 1941. godine, otvorene u Beogradu, a potom prikazivane i u drugim gradovima u Srbiji. Tajac. Pa ko je kriv? Zašto to ljudi urade? Ne svi ljudi, to je važno imati na umu. Zločinci su individualni, kao što su i žrtve individualne, ma o kolikom broju se radi.

Čas je završen komentarom jedne učenice koja bi radije bila učiteljica u Van Peu nego građanin kome noć ne donosi olakšanje. U mom dvorištu ima vrabaca, sad ću drugačije da ih gledam, rekao je jedan dečak izlazeći iz učionice.

 

Knjige, fikcija, dnevnici, memoari – izbor, jedan od mogućih[20]

Art Špigelman, Maus I i II, Samizdat B92, Beograd, 2002, 2003; ponovljeno izdanje 2008.

Primo Levi, Zar je to čovek?, Paideia, Beograd, 2005; Zar je to čovjek, Fraktura, Zagreb, 2017.

Primo Levi, Periodni sistem, Paideia, Beograd, 2007.

Primo Levi, Potonuli i spaseni, Clio, Beograd, 2002; Utopljenici i spašeni, Fraktura, Zagreb, 2017.

Dnevnik Davida Rubinoviča, Biblioteka Pana Dušickog, Beograd, 1990.

Eli Vizel, Noć, Rad, Beograd, 1988.

Eli Wiesel, Nesretni slučaj, Mladost, Zagreb, 1987.

Erih Koš, Novosadska racija, Rad, Beograd, 1961; Jevrejska opština, Novi Sad, 2014.

Fania Feldon, Ženski orkestar, Globus, Zagreb, 1985.

Imre Kertes, Besudbinstvo, Dosije K, Prometej, Stylos, Novi Sad, 2002; Imre Kertesz, Čovjek bez sudbine, Fraktura, Zagreb, 2003.

Imre Kertes, Dosije K, Laguna, Beograd, 2012.

David Grosman, Vidi pod ljubav, Arhipelag, Beograd, 2007.

Amos Oz, Priča o ljubavi i tami, Laguna, Beograd, 2013; Priča o ljubavi i tmini, Fraktura, Zagreb, 2009.

Viktor Frankl, Zašto se niste ubili?, Provincijalat franjevaca trećoredaca, Zagreb, 1978.

Vladislav Špilman, Pijanista, Narodna knjiga, Beograd, 2002.

David Albahari, Gec i Majer, Stubovi kulture, Beograd, 1998.

David Albahari, Mamac, Stubovi kulture, Beograd, 1997.

David Albahari, Teret, Forum pisca, Beograd, 2004.

Aleksandar Tišma, Kapo, Prosveta, Beograd, 1998.

Aleksandar Tišma, Knjiga o Blamu, Nolit, Beograd 1980.

Aleksandar Tišma, Upotreba čoveka, Nolit, Beograd, 1977.

Danilo Kiš, Rani jadi, Nolit, Beograd, 1970.

Danilo Kiš, Bašta, pepeo, Prosveta, Beograd, 1969.

Danilo Kiš, Peščanik, Prosveta, Beograd, 1972.

Danilo Kiš, Noć i magla, Globus, Zagreb, 1983; BIGZ, Beograd, 1995.

Đorđe Lebović, Aleksandar Obrenović, Nebeski odred (Himmelkommando), Sterijino pozorje, Novi Sad, 1959; u: Đorđe Lebović, Tetralogija, BIGZ, Beograd, 2007.

Đorđe Lebović, Semper idem, Kultura, Beograd, 2007; BIGZ, Beograd, 2008; Laguna, Beograd, 2016.

Mikloš Radnoti, Borska beležnica, Narodna biblioteka Bor, Bor, 1979.

Ivan Ivanji, Moj lepi život u paklu, Laguna, Beograd, 2016.

Miljenko Jergović, Ruta Tannenbaum, Durieux, Zagreb, 2006; Rende, Beograd, 2010.

Miljenko Jergović, Kratka povijest holokausta kroz dva telefonska imenika, jergovic.com/ajfelov-most/kratka-povijest-holokausta-kroz-dva-telefonska-imenika/

Filip David, Kuća sećanja i zaborava, Laguna, Beograd, 2014.

Mira Otašević, Gorgone, Geopoetika, Beograd, 2017.

Daša Drndić, Sonnenschein, Fraktura, Zagreb, 2007.

Ana Frank, Dnevnik, Logos-Art, Book, Feniks libris, Pčelica, JRJ, AKIA M. Princ, „Filip Višnjić”, Nolit, Prosveta, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Bookland, Beograd, Čačak, 1956, 1960, 1964, 1969, 1972, 1978, 1982, 1983, 1985, 1987, 1991, 1998, 2003, 2007, 2009, 2010, 2011, 2012, 2013, 2014, 2015.

 

Priručnici, literatura

Bruno Betelhajm, Viktor Frankl, Ubijanje duše, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2003.

Danijel Jona Goldhagen, Hitlerovi dobrovoljni dželati obični Nemci i holokaust, Samizdat B92, Beograd, 1998.

Dean Friedrich (ur.), Holokaust, ljudska prava i obrazovanje, Židovska općina Zagreb, Zagreb, 2006.

Deborah Lipstadt, Denying of Holokaust: The Growing Assault on Truth and Memory, Penguin, London, 1994.

Folkard Knige, Norbert Fraj (prir.), Podsećanje na zločine: rasprava o genocidu i ubistvu naroda, Platoneum, Savez jevrejskih opština Srbije, Novi Sad, Beograd, 2011.

Hannah Arendt, Eichmann u Jerusalimu, Samizdat B92, Beograd, 2000.

Ivo Goldstein, Holokaust u Zgrebu, Novi Liber, Zagreb, 2001.

Jaša Almuli, Ostali su živi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2013.

Jisreael Gutman, Ostali su živi: Holokaust i njegovo značenje, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2010.

Jovan Bajford, Staro sajmište: mesto sećanja, zaborava i sporenja, Beogradski centar za ljudska prava, Beograd, 2011.

Kristofer Brauning, Obični ljudi – 101. Rezervni policijski bataljon i konačno rešenje u Poljskoj, Fabrika knjiga, Beograd, 2004.

Matthisa Heyl, Helmut Peukert, Never Again! The Holocaust’s Challenge for Educators, Krämer-Verlag, Hamburg, 1997.

Mi smo preživeli: Jevreji o holokaustu 1-5, Jevrejski istorijski muzej Saveza Jevreja Jugoslavije, Beograd, 2002–2009.

Radivoje Davidović, Od Daviča do Čelebonovića, Čigoja, Beograd, 2010.

Raul Hilberg, The Destruction of the European Jews, Yale University Press, 2003.

Raul Hilberg, Zločinci žrtve posmatrači – jevrejska katastrofa 1933 – 1945, Samizdat B92, Beograd, 2001.

Rena Rädle, Milovan Pisarri (ured.), Mesta stradanja i antifašističke borbe u Beogradu 1941-1944: Priručnik za čitanje grada, Milan Radanović, Beograd, 2013.

Robert Eaglestone, Postmodernizam i poricanje genocida, Jesenski i Turk, Zagreb, 2001.

Robert Solomon Vistrih, Hitler i Holokaust, Alexandira Press, Beograd, 2004.

Slavko Goldstein, 1941. Godina koja se vraća, Službeni glasnik, Synopsis, Sarajevo, Zagreb, Beograd, 2012.

Teodor Adorno, Vaspitanje dece posle Aušvica, u: Pedagogija, 2006, 1/06, str. 5-16.

Valter Manošek, Holokaust u Srbiji: vojna okupaciona politika i uništavanje Jevreja, Službeni list, Beograd, 2007.

Zygmunt Bauman, Modernost i holokaust, Tim press, Zagreb, 2017.

 

Filmovi

Sobibor, r. Konstantin Khabensky (Rusija, 2018)

Denial, r. Mick Jackson (SAD, 2016)

Son of Saul, r. László Nemes (Mađarska, 2015)

Ida, r. Paweł Pawlikowski (Poljska, Danska, 2013)

In Darkness, Agnieszka Holland, (Poljska, 2011)

Sarah's Key, r. Gilles Paquet-Brenner (Francuska, 2010)

La rafle, r. Rose Bosch (Francuska, 2009)

The Reader, r. Stephen Daldry (SAD, Kanada, 2008)

Un secret, Claude Miller (Francuska, 2007)

Die Welle, r. Dennis Gansel (Nemačka, 2007); i TV film Vawe, r. Alex Grasshoff, (SAD, 1981)

Fateless, r. Lajos Koltai (Mađarska, 2005), po romanu Besudbinstvo Imre Kertesa

Sophie Scholl: The Final Days, r. Marc Rothemund (Nemačka, 2005)

The Pianist, r. Roman Polanski (Francuska, Nemačka, Brtanija, Poljska, 2002)

Amen, r. Marc Costa-Gavras (Francuska, Nemačka, 2002)

The Grey Zone, r. Tim Blake Nelson (SAD, 2001)

Sunshine, r. István Szabó (Mađarska, Nemačka, Austrija, Kanada, Mađarska, 1999)

Jakob the Liar, r. Peter Kassovitz (SAD, 1999)

Schindler's List, Steven Spielberg (SAD, 1993)

Europa Europa, r. Agnieszka Holland (Francuska, Nemačka, Poljska, 1990)

Korczak, r. Andrzej Wajda (Poljska, 1990)

Music Box, r. Costa-Gavras (SAD, 1989)

Au Revoir, Les Enfants, r. Louis Malle (Francusaka, 1987)

Bekstvo iz Sobibora, r. Jack Gold (Velika Britanija, Jugoslavija, 1987)

Shoah, r. Claude Lanzmann (Francuska, 1985)

Sophie's Choice, r. Alan J. Pakula (SAD, 1982)

Playing for Time, r. Daniel Mann (SAD, 1980)

Okupacija u 26 slika, r. Lordan Zafranović (Jugoslavija, 1978)

QB VII, r. Tom Gries (Velika Britanija, 1974)

Exodus, r. Otto Preminger (SAD, 1960)

Kapo, r. Gillo Pontecorvo (Jugoslavija, Francuska, Italija, 1959)

Nuit et brouillard, r. Alain Resnais (Francuska, 1956)

 

[1] Hannah Arendt, Eichmann u Jerusalimu, Samizdat B92, Beograd, 2000.

[2] To pitanje postavili su svom profesoru istorije Ronu Jonesu učenici srednje škole u Palo Altu, Kaliforniji, 1967. godine. Pokušavajući da sa njima dođe do odgovora profesor je pokrenuo socijalni eksperiment, danas poznat kao eksperiment Talas (The Wave), pokazujući da svako društvo, pa i ono koje sebe smatra najdemokratskijim ima potencijale za prihvatanje totalitarizma i nacifikaciju. O ovom događaju snimljena su dva filma Talas (1981. i 2007. godine).

[3] Ivan Ivanji (rođ. 1929), pisac, prevodilac, novinar, diplomata. Preživeo je boravak u logorima Aušvic i Buhenvald. Bio je gost emisije Tako stoje stvari 1. novembra 2017. o važnosti sećanja na Anu Frank. Razgovaralo se povodom incidenta koji su izazvali navijači Lacija. Štampali su dresove rivalske Rome sa likom Ane Frank, uvereni da ih tako vređaju.

[4] Fokus grupa - Dnevnik Ane Frank, Tako stoje stvari, 1.11.2017. Dostupno na: www.youtube.com/

(pristupljeno 20. 11. 2018)

[5] U drami Noć i magla Danilo Kiš se bavi pitanjem zaborava, tendenciozne nespremnosti svedoka koji su iz neposredne blizine posmatrali tragediju jevrejskog dečaka da dvadesetak godina kasnije sa njim razgovaraju o onome što se desilo. Likovi često ponavljaju rečenicu: Sećanja su magla, dim, pepeo i ništa.

[6] UNESCO, The importance of teaching and learning about the Holocaust, 2018. Dostupno na: https://en.unesco.org/news/importance-teaching-and-learning-about-holocaust

[7] Priznanje koje od 1963. godine Jad Vashem, memorijalno-dokumentacioni i istraživački centar u Jerusalimu, dodeljuje nejevrejima koji su u vreme nacizma skrivali ili pomagali u spašavanju makar jednog progonjenog Jevrejina. Spasavanje i pomaganje Jevrejima kažnjavano je u nekim delovima Rajha slanjem u logor, negde smrću, a u Istočnoj Evropi stradala bi cela porodica. Pojedinci su ipak pomagali. U Poljskoj, Francuskoj, Holandiji, Belgiji i Danskoj postojale su ilegalne organizacije i mreže za spasavanje i skrivanje Jevreja.

Priznanje se sastoji od medalje i plakete. U prvih pet decenija kao znak počasti za svakog je posađeno drvo u Aleji pravednika među narodima, na Brdu sećanja. Kasnije je napravljen zid pravednika na koji se upisuju imena hrabrih koji su uprkos zabrani i zakonima vršili svoju ljudsku dužnost. Priznanje omogućuje i dobijanje počasnog državljanstva Izraela.

U Vilnnusu su se 31. decembra 1941. pripadnici ilegalne organizacije Dror sastali u stanu Antona Schmida, vojnika nemačke vojske iz Beča, koji je pomagao Jevrejima u getu. Tada su obećali da će ga posle rata pozvati u budući Izrael i tamo mu pokloniti zlatnu Davidovu zvezdu. Niko nije preživeo. Schmid je ubrzo uhvaćen i ubijen, ali je 22 godine kasnije obećanje ispunjeno.

Do početka decembra 2018. medalju čovečnosti dobilo je 26.973 ljudi, a prikupljeno je 10.000 priča o spasavanju.

Podaci o pravednicima među narodima dostupni su na: www.yadvashem.org/righteous.html

[8] David Irving (rođ. 1938), engleski istoričar i pisac. Polje njegovog interesovanja je Drugi svetski rat i nacistička Nemačka. Autor je nekoliko knjiga o Drugom svetskom ratu, ali je pažnju javnosti skrenuo tezom da Hitler nije znao ništa o masovnom uništavanju Jevreja, te da bi se tome suprotstavio da je znao. Od 1988. godine svojim kvazinaučnim radovima pokušao je da pokaže da holokausta nije bilo.

[9] Deborah E. Lipstadt, My courtroom battle with a Holocaust denier, TEDxSkoll. Dostupno na: youtube.com (pristupljeno 10. 11. 2018) te

ted.com/talks/deborah_lipstadt_behind_the_lies_of_holocaust_denial/transcript?language=en (pristupljeno 10. 11. 2018)

[10] Carole Cadwalladr, Antisemite, Holocaust denier … yet David Irving claims fresh support, The Guardian, 2017. Dostupno na: Theguardian.com/uk-news/2017/jan/15/david-irving-youtube-inspiring-holocaust-deniers (pristupljeno 9. 11. 2018)

[11] Joe Mulhall, Holocaust denial is changing – the fight against it must change too, The Guardian, 2018. Dostupno na:

Theguardian.com/commentisfree/2018/nov/21/holocaust-denial-changing-antisemitism-far-right (pristupljeno 22. 11. 2018)

[12] Ova se rečenica najčešće pripisuje Edmundu Burkeu.

[13] Da li živite bolje, pitao je Cloud Lanzmann u filmu Shoah stanovnike poljskih sela koji su se uselili u ispražnjene jevrejske kuće.

[14] Kineski predsednik Mao Ce Dung (Mao Zedong) je od 1958. do 1962. godine, u periodu poznatom kao Period velikog napretka, vodio kampanju istrebljenja četiri štetočine, kako se taj događaj i danas zove, mada je poznatiji kao kampanja ubijanja vrabaca. Masovna akcija uništavanja pacova, muva, komaraca i vrabaca počela je 18. marta 1958. Vrapci su proglašeni štetočinama, jer se hrane semenkama i žitom. Svi stanovnici su učestvovali u bizarnoj kampanji tokom koje je pravljena buka kako bi vrapci bili naterani na let i tako lakše uništeni od iscrpljenosti zbog dugog letenja ili ubijeni vatrenim oružjem. Uništavana su gnezda, jaja i ptići. Propaganda je bila intenzivna. Naročito su učenici podsticani da u uništavanju vrabaca učestvuju. U školama su nagrađivani značkama i pohvalama ako donesu veliki broj mrtvih vrabaca. Procena je da je za dve godine, do 18. marta 1960, ubijeno oko dve milijarde vrabaca, što je narušilo ekološku ravnotežu. Bez vrabaca, kao prirodnih neprijatelja, namnožile su se bube koje su uništavale žito i zrnevlje, pa su prinosi bili mnogostruko umanjeni, a to je dovelo do perioda poznatog kao Velika glad, tokom kojeg je za dve godine umrlo najmanje 15 miliona ljudi. Kampanja protiv štetočina nastavljena je i posle marta 1960, ali su vrapci zamenjeni žoharima.

Knjiga Vrapci Van Pea objavljena je prvi put 1962. godine.

[15] Leonard Cohen, Napredovanje stila, prevod Bogdan Mrvoš, Rad, Beograd, 1988, str. 59.

[16] Brat i sestra Sophie i Hans Scholl, zajedno sa nekoliko prijatelja, studenata Univerziteta u Minhenu, činili su grupu Bela ruža koja se aktivno i nenasilno bunila protiv nacističkog režima. Pisali su pamflete i ilegalno ih širili po univerzitetu, ali i u Hamburgu i drugim gradovima Nemačke. Delovali su nekoliko meseci 1942. do 18. februara 1943. godine, kada su uhvaćeni dok su sa trećeg sprata fakultetske zgrade u dvorište bacali antifašističke pamflete (šesti koji su napravili). Zbog otpora režimu, pored njih, osuđena su još četiri člana Bele ruže: Christoph Probst, Willi Graf, profesor Kurt Huber i Alexander Schmorell. Na suđenju je Sophie Scholl izjavila: „Mnogi drugi veruju u ono što smo mi napisali i rekli. Oni se samo ne usuđuju da se izraze kao što smo mi.“

Svi osuđeni članovi Bele ruže ubijeni su giljotinom. Danas su simbol antifašizma. Film Sophie Scholl: poslednji dani snimljen je 2005. godine, a u filmu Death of nation (r. Dinesh D’Souza, 2018) prikazani su heroizam, hapšenje i egzekucija Sophie Scholl.

[17] Jedan od mnoštva sajtova koji se mogu koristiti:

http://www.holocaustresearchproject.org/appendix/glossary.html

[18] Oko 1200 Jevreja, uglavnom iz Beča i Austrije, pokušali su, ukrcani na tri broda, da Dunavom stignu do Palestine i pobegnu od nacističke pretnje u Evropi. Rumunija nije dozvolila prolazak, a Jugoslavija je zabranila iskrcavanje sa brodova ukotvljenih u luci Kladovo. Septembra 1940. brodovi su vraćeni do Šapca, grada koji je primio izbeglice (iako je tada u Šapcu živelo oko 16.000 stanovnika). Većinu ljudi koji su stigli kladovskim transportom nacisti su ubili u Zasavici kod Šapca 12. i 13. oktobra 1941.

[19] Jelena Banjac, Antimasonski plakati 1941-1942, Hartefakt fond, Beograd, 2015. Dostupno na: http://www.festivaloftolerance.com/files/press/2015_antimasonski_plakati.pdf

[20] Navedeni izbor knjiga, stručne literature i filmova nije ni kompletan ni jedini mogući, ali može poslužiti kao polazna osnova za dalje istraživanje i učenje.

Najnovije

Izgubljeno u printanju

Empatija, druga riječ za inkluziju

Nenad Veličković

Komentar

Parada inteligencije

Samir Lemeš

Mesto radnje: škola (2)

Meritokratija i emancipacija

Dejan Ilić

Promocija knjige Arhivska građa za historiju srednjovjekovne Bosne Esada Kurtovića

Treba nam institut za srednjovjekovnu Bosnu

Saša Buljević

MetaFora / 6

Pismenost i sjećanje

Enes Kurtović