Odgojni aspekti

Skriveni ciljevi države u obrazovanju

Režimska patriotska tiranija

Miloš Janković

22.02.2021

Da li je opravdano decu u školama podučavati patriotizmu?

Ilustracija: Joe Weisman / Wikimedia Commons

U Srbiji je ponovo pokrenuta priča o uvođenju fakultativnog predmeta Osnove sistema odbrane Republike Srbije za učenike trećeg i četvrtog razreda srednje škole. Iz saopštenja Ministarstva odbrane saznali smo da će na početku ovih časova biti intonirana himna Srbije, što ima za cilj jačanje patriotskog duha i identifikovanja mladih sa svojom zemljom. Samo dan kasnije Ministarstvo prosvete saopštilo je da se predmet ipak ne uvodi u srednje škole, već da učenici od školske 2018/2019. imaju mogućnost da o ovoj temi slušaju na četiri časa odeljenskog starešine.

Javnost u Srbiji prepoznala je da država ovim predmetom, koliko god časova godišnje on imao, pokušava da popularizuje vojsku i reši problem odliva stručnih kadrova koji je nastao usled lošeg upravljanja vojnim resorom. Isti taj razlog krije se iza uvođenja obaveznog vojnog roka, o kome se u poslednje vreme takođe naširoko govori. Komentatori su iznosili stavove da se problem nedostatka vojnih kadrova može i mora rešiti na drugi način, te da bi u školama, umesto o sistemu odbrane, trebalo govoriti o civilnoj zaštiti.

U ovom tekstu neću se baviti skrivenim ciljevima države da putem obrazovanja nadomesti nestručnost i nesposobnost svojih funkcionera. Neću se baviti ni pitanjem značaja civilne zaštite[1] i potencijalnim koristima koje bi društvo moglo imati ukoliko bi fokus kontroverznog predmeta bio baš na civilnoj zaštiti umesto na sistemu odbrane. Ovde me jedino interesuje da li su javni razlozi koje Ministarstvo navodi za uvođenje ovog predmeta legitimni. Drugim rečima, da li je opravdano decu u školama podučavati patriotizmu.

Profesor filozofije obrazovanja Majkl Hend pokušao je da odgovori na ovo pitanje polazeći od uobičajene definicije patriotizma kao osećanja ljubavi prema svojoj državi.[2] Promovisanje patriotizma, dakle, jedan je oblik emocionalnog obrazovanja. Hend smatra da bi škole trebalo da se bave emocionalnim obrazovanjem, ali samo na racionalnom nivou. To znači da se učenicima moraju ponuditi dobri razlozi za usmeravanje ili promenu njihovih emocionalnih reakcija. Ne-racionalno emocionalno obrazovanje koristi psihološku manipulaciju bez ikakvih argumenata i škole ne bi smele da se služe ovim metodama.

Naravno, Hend je svestan da je u nižim razredima teško ne manipulisati. Ipak, on smatra da je to dopušteno činiti samo onda kada postoje dobri razlozi kojima se, u višim razredima, deci mogu pravdati podučavane emocionalne reakcije. Ako se emocija ne može podučavati racionalnim sredstvima (jer nema dobrih razloga za razvoj određene emocije kod učenika), onda je apsolutno neprihvatljivo koristiti se manipulacijom.

Jedna od najzastupljenijih ne-racionalnih metoda podučavanja patriotizmu jeste upravo ona koju predlaže Ministarstvo odbrane: intoniranje himne.[3] Ova vrsta manipulacije potpuno je neopravdana. Imajući u vidu da je predmet namenjen đacima završnih razreda srednje škole, dakle u najvećem broju slučajeva punoletnim pojedincima, ne smeju se koristiti ne-racionalne metode, sve i da postoje dobri razlozi za razvijanje patriotskih emocija. Učenicima se naprosto moraju ponuditi dobri razlozi zašto je važno da budu patriote.

Pogledajmo sada da li uopšte postoje takvi razlozi. Hend smatra da razvoj patriotskih osećanja može imati instrumentalnu i suštinsku vrednost. Patriotska osećanja mogu nam pomoći da bolje izvršavamo svoje građanske obaveze, da budemo solidarniji i pravedniji jer osećamo određenu vezu sa ostalim pripadnicima naše zajednice. Pored toga, ljubav prema svojoj zemlji i vezanost za nju može biti sama po sebi dobra jer predstavlja izvor ličnog zadovoljstva. Mada priznaje da postoje i druge metode kojima se mogu postići ovi vredni ciljevi, Hend ipak smatra da oni jesu vredni i da patriotizam zaista može imati pozitivan doprinos.

Hari Brighaus, profesor političke filozofije, dovodi u pitanje ove stavove.[4] On se pita zašto bismo bili pravedni i solidarni samo prema pripadnicima naše grupe, a ne prema svim ljudima. Jedan od razloga mogao bi biti zato što svojim političkim odlukama možemo ugroziti samo one ljude sa kojima delimo političku zajednicu, te je zato važno da budemo solidarni i pravedni pre svega prema njima. Brighaus smatra da je ovaj argument snažan, ali spektakularno neprikladan imajući u vidu veliku međuzavisnost država u globalizovanom svetu.

Hend bi se verovatno složio sa ovim, ali bi i dalje tvrdio da solidarnost i pravednost prema pripadnicima svoje grupe ne mora značiti nepravedan odnos prema pripadnicima drugih grupa, sve i da imamo određenu obavezu prema njima. U suprotnom, teško da bismo solidarnost i pravednost lokalnog karaktera mogli okarakterišemo kao ispravne ciljeve. Drugim rečima, bolje je imati mnogo nego malo dobrote, ali je takođe bolje imati malo dobrote nego nemati je uopšte.

Zamislimo sada situaciju u kojoj građani jedne države, recimo Nemačke, imaju mogućnost da svojim političkim delovanjem otpišu deo duga građana druge države, recimo Grčke. Na taj način oni bi pružili priliku stanovnicima Grčke da žive pristojne živote. Sa druge strane, imućniji građani Nemačke mogu razmišljati na sledeći način: Ako glasam za otpis dela duga, ja sprečavam svoju državu da taj novac preusmeri ka siromašnim građanima Nemačke koji su i dalje bogatiji od većine građana Grčke. Vođen patriotskim emocijama, imućni građanin Nemačke glasaće protiv otpisa duga.

Kao što smo videli, solidarnost i pravednost lokalnog karaktera vode suštinskoj nepravednosti. Vredno je kod učenika razvijati osećaj za pravdu i solidarnost, ali oni ne smeju biti omeđeni političkom, a kamoli etničkom zajednicom. Patriotizam nema kapacitet da razvije osećaj za pravdu i solidarnost na čisto ljudskom nivou,[5] te Hendov instrumentalni cilj možemo otpisati.

Sa druge strane, i Hend i Brighaus prepoznaju da razvoj patriotskih osećanja ima i značajne negativne posledice. Ljubav koju osećamo prema zemlji, tvrdi Hend, može zamutiti naš kritički pogled na delovanje političkih predstavnika: U kontekstu nacionalnih država, patriotizam radi protiv očuvanja kritičke distance. Brighaus kaže nešto slično: Ako je država stekla naš pristanak na pokoravanje emocionalnim podučavanjem patriotizma, ne možemo reći da je taj pristanak legitiman. Pristanak mora biti zaslužen i opravdan, a ne podstaknut patriotskim emocijama. Naročit je problematično ako su te emocije stečene ne-racionalnim i manipulativnim emocionalnim obrazovanjem.

Na osnovu svega rečenog, oba se autora slažu da škole ne bi trebalo da decu podučavaju patriotizmu. Što se tiče Srbije, očigledna je namera režima da pristanak zadobije manipulacijom i lažima. Niz zločinačkih spoljašnjih i unutrašnjih odluka režim bi da sakrije iza patriotskog osećaja budućih građana. Ako nam je do njih stalo, moramo ih sačuvati od režimske patriotske tiranije.

 

[1] Videti ovde i ovde.

[2] Videti ovde.

[3] Hend govori o pevanju nacionalne himne, a ne samo o intonaciji. Ipak, razumno je pretpostaviti da bi se od učenika zahtevalo i da pevaju. Setimo se samo da su iz fudbalske reprezentacije svojevremeno izbačeni fudbaleri koji nisu pevali himnu, iako ta obaveza ne postoji.

[4] Videti ovde.

[5] Marta Nusbaum nudi jedno od rešenja kako kod dece razvijati solidarnost. Videti ovde.

Najnovije

Diskriminacija u izboru učenika generacije

Pravilnik jedno, praksa nešto sasvim drugo

Mirza Herco

Adis Muhović, direktor Centra za politike i upravljanje (CPU)

Postoji način da mnogo više djece, od sadašnjih 17,2 posto, ide u vrtiće

Rubina Čengić

Prvačići nekad i sad

Mnogo je pitanja bez odgovora

Anera Zagrljača

Dnevnik nastavnice

Tri kilograma klikera iz Švajcarske

Zehida Biorac Odobašić

Crtica o učenju

Mit o nenadoknadivom

Lejla Pehlivanović