Nova čitanja

Zašto nam je potrebna književnost u školama

Pričanje priča

Dejan Ilić

30.07.2014

Kako (i da li) se književnost može izboriti sa opasnošću svoje eliminacije iz školskih kurikuluma? Roman

Nenad Veličković

Raste bojazan da će humanističke nauke u dogledno vreme biti istisnute iz visokog školstva kao beskorisne i praktično suvišne iz perspektive zgrtanja novca. Ako se to dogodi, bićemo na korak od izbacivanja književnosti iz kurikuluma za osnovne i srednje škole.[1] Može li književnost da odgovori na tu pretnju? Šta bi taj odgovor trebalo da sadrži? Naposletku, ima li smisla o svemu tome razgovarati sa đacima na časovima maternjeg jezika i književnosti? Ako ima, kako bi taj razgovor mogao da izgleda?

 1.

Pre pola veka, 1963. godine, austrijska spisateljica Marlen Haushofer objavila je roman Zid.[2] Ovo književno delo po mnogo čemu izneverava klasične narativne obrasce, iako uopšte nije reč o eksperimentalnoj prozi. Naprotiv, Haushofer je jednu neobičnu priču ispričala na tradicionalan način. O ženi koja je sama na svetu, Hushofer pripoveda u dosledno realističkom maniru, iz perspektive glavne junakinje. Ta književna junakinja iznova zapisuje svoja svakodnevna iskustva na osnovu hronoloških beleški koje je vodila od kada je shvatila da je ostala jedino živo ljudsko biće na planeti.

Roman austrijske autorke izneverava naše ustaljene predstave o tome šta čini priču. Budući da nema drugih živih ljudskih bića, roman ne sadrži odnose iz kojih se razvijaju karakteri ili radnja. Zapleta i preokreta u priči bezmalo nema, do pred sam kraj. Naprosto se radi o golom preživljavanju iz dana u dan. Na drugi pogled, međutim, vidimo da su uloge čiji su nosioci u „običnim“ pričama ljudi u ovom romanu preuzele životinje. Pritom, Zid nije ni basna ni alegorija – to je dosledno realistički ispripovedano delo, iako okidač priče nesumnjivo pripada repertoaru (naučne) fantastike. (Podsetimo se, novela Preobražaj Franca Kafke sklopljena je na sličan način.)

Strah da ljudski rod može nestati, sredinom 20. veka nije bio nimalo nerealan, to jest fantastičan. Podlogu je imao u hladnoratovskoj podeli sveta: tim svetom dominirale su dve velike sile, obe u posedu atomskog naoružanja. Da je to naoružanje fatalno razorno, ljudi su se uverili kada su američke vazduhoplovne snage u avgustu 1945. bacile atomske bombe na dva japanska grada i tako stavile tačku na 2. svetski rat. To je mogući ključ za razumevanje jednog sloja romana Zid kao distopijske priče. U toj ravni, Haushofer kritikuje čovečanstvo sklono neobuzdanoj (auto)destrukciji. Od 11. septembra 2001. svedoci smo ponovnog rasta straha da čovečanstvo može biti uništeno u nečemu što se neprimereno naziva „sukob civilizacija“. Sva je prilika da je i zato reditelj Julian Roman Pölsler 2012. našao da je knjiga zanimljiva i prema njoj snimio istoimeni film.[3]

Razume se, ima i drugih ključeva za čitanje ovog romana. Zid se pojavio u osvit drugog talasa feminizma. Feministkinje su od šezdesetih godina nadalje sve veću pažnju posvećivale izučavanju i preispitivanju kulture. Zanimale su ih kulturne razlike između muškaraca i žena, kao i u kulturi proizvedena neravnopravnost između njih. Kao jedna podstruja tog velikog talasa, pojavljuje se tada i ekofeminizam. S jedne strane, ekofeministkinje kritikuju patrijarhalnu civilizaciju što razara prirodu, dok s druge strane ističu paralele između uloge žena i same prirode: i prirodu i žene one vide kao čuvarke života koje jemče opstanak. Čitalac neće moći da previdi niz scena u romanu u kojima glavna junakinja preuzima odgovornost za životinje i biljke i tako demonstrira brigu i (ipak samo delimičnu) sposobnost da ih sačuva u životu.

Konačno, iz autobiografskih izjava autorke saznajemo kako joj je teško pao rastanak sa decom: pošto su odrasla, njena deca su napustila roditeljsku kuću. U romanu, pak, glavna junakinja nekoliko puta uzgred kaže kako je njen život bio manje smislen od kada se izgubila potreba da se stara o svojim ćerkama. Na osnovu toga, neki tumači su razumeli Zid kao metaforu o usamljenosti. Naravno, reč je tu o usamljenosti majke koju su napustila deca, što se nadovezuje na prethodnu tezu o ekofeminističkim elementima u romanu: ekofeministkinje su sklone da esencijalizuju žene i njihovu prirodu svedu na materinstvo. Sam tekst, međutim, ne daje dovoljno razloga ni da se sasvim prihvati ni da se odbaci ovo čitanje.

Dobro, reći će ovde čitalac, izgubivši pomalo strpljenje, kakve veze imaju Hladni rat, uništenje sveta, drugi talas feminizma (s tim, kako ste rekli, ekofeminizmom!) i usamljenost jedne majke koju su (sasvim logično i očekivano!) napustila njena odrasla deca sa spasavanjem književnosti u školama i humanistike na fakultetima?

Ostavši, dakle, sama na svetu, junakinja romana Zid nije se bavila isključivo preživljavanjem. Paralelno sa tim, ona se sve vreme pita šta nju, kao poslednju osobu na svetu, i dalje čini ljudskim bićem. Jer, ako nema drugih ljudi, ako svoj život sada deli sa životinjama sa kojima gradi odnose prisnosti i uzajamnog poverenja, u čemu se i dalje ogleda njena ljudskost. Na to krajnje pitanje, Haushofer će u romanu hrabro ponuditi dva odgovora: njena junakinja je i dalje ljudsko biće jer je u stanju da se seća i da moralno prosuđuje,a to znači da i dalje prihvata odgovornost za svoje postupke. I sećanje i prihvatanje odgovornosti u vidu svakodnevnog donošenja odluka nisu mogući, bar u svetu ovog romana, bez pričanja priča.

Autorka će to jasno postaviti: nisu dovoljne beleške koje glavna junakinja nasumično ispisuje; te beleške moraju se pretočiti u koherentnu priču kako bi junakinja sačuvala identitet ljudskog bića. Taj identitet se potvrđuje u prihvatanju odgovornosti za druga bića i svakodnevnom moralnom prosuđivanju. Ako se sad setimo jednog drugog čuvenog pustinjaka, Defoeovog Ronbinzona Krusoa, odmah će nam zapasti za oko razlike između ova dva književna lika (koje svakako treba objasniti i iz feminističkog ugla). Robinzon će svoju ljudskost dokazivati kroz demonstraciju svoje civilizovanosti, u čemu će mu autor spremno izaći u susret podastrevši mu nesrećnog urođenika Petka. Junakinji Marlene Haushofer nisu potrebna „niža“ bića da sačuva ljudskost, potrebni su joj priča i razlikovanje između dobra i zla.

Dok će se u pozadini Defoeove priče nalaziti i zgrtanje novca (kao pokretač radnje), junakinja Zida novac nijednom neće pomenuti, niti ga se setiti kao nečega bitnog. Iz njene perspektive, novac je suštinski nebitan za očuvanje ljudskosti (štaviše, na pojedinim mestima se nazire da novac vidi kao verovatni uzrok uništenja ljudskog roda). U tom smeru bi onda mogao krenuti i razgovor o smislu humanistike i nastave književnosti u školama.

 

2.

Pitanje s početka teksta može se, dakle, postaviti u manje dramatičnom obliku, tako da jednostavno glasi: čemu služi nastava književnosti? Ako makar i letimično pogledamo kurikulume, videćemo da se od đaka očekuju dve stvari: 1) da nauče što više o književnim žanrovima i stilskim figurama, kao i da zapamte „bitna“ imena domaće i svetske književnosti; 2) da se „upoznaju“ sa ključnim delima iz „nacionalne tradicije“ od koje se sastoji „nacionalni identitet“. Insistiranjem na pukom memorisanju i naopakom formiranju ličnog i kolektivnog identiteta, takvi kurikulumi istiskuju veštine čitanja i razumevanja na obrazovnu marginu. Umesno je da se zapitamo da li književnost može drugačije da se predaje.

Kvalitetan kurikulum mogao bi se osloniti i na samo jednu knjigu (ili na nekoliko književnih dela). Ako je glavni cilj osposobiti đake da čitaju i razumeju tekstove, onda nisu potrebne dugačke liste obavezne lektire, kao ni čitanke ambiciozno sklopljene poput rečnika književnih termina. Dovoljno je i jedno dobro pročitano književno delo da đaci shvate zašto je važna književnost, kakva je veza između književnosti i njihovog ličnog i kolektivnog identiteta, te kakva je veza između pričanja priča, preuzimanja odgovornosti i moralnog prosuđivanja.[4] Zid Marlene Haushofer je lektira koja bi mogla sasvim dobro da ispuni takve svrhe, kao, uostalom, i niz drugih knjiga: tu je manje važno konkretno delo od toga kako se tom delu pristupa.

Pročitati i razumeti jedno književno delo znači smestiti ga u odgovarajući kontekst.[5] Već više od dva veka, hermeneutičari i filolozi[6] znaju da postoje bar dva takva konteksta. Ovde sam za Zid naznačio više njih: istorijsko razdoblje u kome knjiga nastaje; prikladan sklop ideja za razumevanje pretpostavki na kojima počiva fikcionalni svet romana; biografski podaci o autorki na osnovu kojih se mogu protumačiti pojedini pripovedni motivi. Pored ova tri, imamo i kontekst čitaoca romana, ovde naznačen referencom na film snimljen 2012. Svaki od ovih konteksta mora biti brižljivo izgrađen i povezan sa delom – nekoliko meseci ne izgleda kao previše vremena za takav posao.

U vidu svakako treba imati i specifični književnoistorijski kontekst: naznačio sam ga pominjanjem Defoeovog romana i Kafkine novele. Taj kontekst se proteže na dela nastala i posle Zida, recimo na romane Margaret Atwood. Za đake bi bilo korisno da u sklopu rada na Zidu pročitaju i sa Zidom uporede i neke od tih drugih knjiga. Ali, ni tu se ne bi završio obrazovni rad na ovoj knjizi. Nad njim bi i dalje lebdelo pitanje: zašto je to uopšte važno? Zid Marlene Haushofer je zgodno štivo za traženje odgovora na to pitanje jer govori upravo o poslednjem ljudskom biću na planeti kome je pričanje priča ipak i dalje bitno.



[1] Ne bih da ovde opterećujem čitaoce referencama na sve obimniju literaturu koja skreće pažnju na ovakva kretanja i upozorava na njihove moguće posledice. Kao dobar primer, navešću samo kratku knjigu Marthe C. Nussbaum Ne za profit, iz 2010. godine. Taj ogled – najbolje bi ga ipak bilo opisati kao žestoki pamflet –opominje da će učinak kurikuluma koji se upravo realizuju u Sjedinjenim Državama biti poguban po čitavo tamošnje društvo. Knjiga je nama, pak, važna jer je trend o kome piše Nussbaum sve uočljiviji i u drugim zemljama, pa tako i kod nas. (To se, recimo, vidi iz „Strategije razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine“, dokumenta koji je usvojila Vlada Srbije u oktobru 2012. Kritiku Strategije vidi u Dejan Ilić „Demokratija za obrazovanje“, Reč br. 83, 2013, str. 202-215. Dostupno i na http://www.fabrikaknjiga.co.rs/wp-content/uploads/2013/03/14.-DEMOKRATIJA-ZA-OBRAZOVANJE.pdf) Kako to i doliči pamfletima, knjigu otvara jako upozorenje: „Trenutno se nalazimo usred jedne krize ogromnih razmera i globalnog značaja.“ Tu krizu će Nussbaum opisati ovako: „Humanističke discipline i umetnosti se eliminišu, kako u osnovnom/srednjem obrazovanju, tako i na nivou koledža/univerziteta, u skoro svim nacijama na svetu. Pošto ih kreatori javnih politika vide kao beskorisne ukrase, u trenutku kada nacije moraju da se odreknu svih beskorisnih stvari kako bi ostale kompetitivne na globalnom tržištu, one ubrzano gube svoje mesto u nastavnom programu, ali i u umovima i srcima roditelja i dece.“ Stavovi koje ovde iznosim u vezi sa smislom književnosti i nastave o njoj, delom se oslanjaju na teze koje Nussbaum brani u ovoj knjizi, kao i u knjizi Pjesnička pravda. Književna imaginacija i javni život. Obe knjige dostupne su u prevodu i domaćim čitaocima: Ne za profit. Zašto je demokratiji potrebna humanistika u prevodu A. Jovanović i R. Dinića objavila je 2012. Fabrika knjiga (Beograd), a Pjesničku pravdu u prevodu M. Miladinov objavila je 2005. Naklada Deltakont (Zagreb).

[2] Roman je na srpski preveo Relja Dražić, a taj prevod je 2009. godine objavila novosadska izdavačka kuća „Nojzac“.

[3] “Die Wand”, 2012, reditelj: Julian Roman Pölsler, glavna uloga: Martina Gedeck.

[4] Uzgredna napomena: ko god je imao priliku da pohađa kurs nekog stranog jezika, verovatno je bio iznenađen temama koje se obrađuju u lekcijama na tom kursu. Tu se, naime, od polaznika očekuje da se opredeljuju za i protiv abortusa; za i protiv gej brakova; za i protiv smrtne kazne. Polaznici, na jeziku koji tek uče, moraju jasno da artikulišu svoj stav i ponude argumente koji taj stav podupiru, kao i argumente protiv drugačijih stavova. Očigledno se uvrežilo uverenje da se novi jezik najbolje uči ako na njemu treba da se izraze bitni stavovi koji se tiču naših opštih pogleda na svet i naših moralnih sudova. Nama ostaje da se pitamo zašto domaće škole izbegavaju da se na sličan način uči i maternji jezik.

[5]Svetozar Petrović će videti književnu kritiku kao delatnost koja se prevashodno bavi čitanjem i tumačenjem, a za nas je ovde važno šta za njega, u tom kontekstu, podrazumeva tumačenje: „Književna će se kritika vjerovatno najtačnije odrediti ako se kaže da je ona kreativna aktivnost (odnosno rezultat kreativne aktivnosti) kojom se kritičarevu doživljaju djela utvrđuje kontekst, i ono se (djelo) njime (kontekstom) tumači i prema njemu vrednuje.“ – „O pojmu književne kritike“, u S. Petrović, Priroda kritike (Beograd, 2003), str. 319.

[6]Od Schleiermachera do E. D. Hirscha, na primer.

 

Najnovije

Filozofija na baušteli, jedanaesti čas

Hiltijevka

Ferhat beg Vuković

Milan Kučan, prvi predsjednik Slovenije, o raspadu Jugoslavije

Kada su emocije rukovodeći element političkog odlučivanja – odluke su pogrešne

Saša Buljević

Filozofija na baušteli, deseti čas

Sibir

Ferhat beg Vuković

MetaFora / 4

Higgsov bozon u Oštroj Luci

Enes Kurtović

Komparativna analiza na History Festu

Opšti osvrt na Istočnu i Zapadnu Evropu

Saša Buljević