Nova čitanja

Smrt humanističkih nauka

Pobeda novca nad kulturom i politikom

Dejan Ilić

24.10.2018

Prikaz knjiga Terryja Eagletona 'Kultura' (Beograd: Clio, 2017) i 'Ideja kulture' (Zagreb: Naklada Jesenski i Turk, 2002)

Foto: Fronteiras do Pensamento [CC BY-SA 2.0 ] via Wikimedia Commons

Za manje od dvadeset godina Terry Eagleton napisao je dve, istina, kratke knjige o kulturi. Na prvi pogled, obe izgledaju kao zgodni priručnici za kretanje kroz bogatu i najčešće kontradiktornu istoriju shvatanja kulture. Nije ipak odmah jasno zašto je umesto ponovljenog, pa makar i revidiranog izdanja iz 2000, Eagleton odlučio da 2016. objavi novi uvod u kulturu, a da u predgovoru ili pogovoru čak ni ne pomene prethodnu knjigu. Ovo zbunjuje tim pre što su brojne sličnosti, pa i podudaranja između ove dve knjige. No, pažljiviji čitalac vrlo brzo će shvatiti da se tu pod krinkom kratkog uvoda – što je inače popularan akademski žanr – u oba slučaja krije u stvari jedan komplikovaniji argument, te sasvim specifično shvatanje kulture, svojstveno samom Eagletonu. Ovde ćemo izložiti taj argument i to posebno shvatanje, te objasniti zašto je Eagletonu bilo potrebno da ga dva puta izvede. Eagleton misli da je humanistici na univerzitetima, a onda i u školama, odzvonilo. On veruje da uskoro više neće biti humanističkih centara za kritičko mišljenje na univerzitetima, te da je verovatno i da će književnost biti proterana iz škola – koliko god se to ovde nama danas činilo nemogućim – kao znanje koje se ne može unovčiti. Vraćajući se dva puta na početak priče o kulturi, on pokušava da razume i objasni nama, jednako kao i sebi, zašto se to događa.

 

* * *

 

Smrt humanističkih nauka je sada događaj koji se čeka na horizontu[1] – tim dramatičnim rečima Terry Eagleton privodi kraju svoju knjigu o kulturi, izvorno objavljenu 2016. godine. Pod smrću humanističkih nauka Eagleton podrazumeva globalno opadanje univerziteta, te nameru kapitalizma da od njih preuzme brigu o kulturi koja je nekada ličila na njegovu suprotnost: Vekovima stara tradicija univerziteta kao centara humanističke kritike trenutno se upropašćava njihovim preobraćanjem u pseudokapitalistička preduzeća pod uticajem brutalno filistinske menadžerske ideologije. Nekada arene kritičkog mišljenja, akademske institucije sve više se svode na organe tržišta, uporedo s kladionicama i prodavnicama brze hrane.[2] Dakle, prvo je kapitalizam zaposeo kulturu, da bi za kulturom, logično, pred njim poklekli i univerziteti kao centri humanističke kritike. Konačno, pobedu kapitalizma nad kulturom otelovljuje kulturna industrija: ona, naime, svedoči manje o važnosti kulture nego o ekspanzionističkim ambicijama poznog kapitalističkog sistema, koji sada može da kolonizuje maštu i uživanje isto toliko intenzivno kao što je nekada kolonizovao Keniju i Filipine.[3]

Iako mu to verovatno nije namera, Eagleton ovde kao da pravi razliku između prave kulture i proizvoda kulturne industrije. Na nekim drugim mestima u knjizi on će, pak, ponuditi objašnjenja kulture koja bi lako obuhvatila i popularnu kulturu koju proizvodi industrija zabave. To, recimo, čini u kratkom odeljku o Raymondu Williamsu i njegovoj knjizi Kultura i društvo 1780–1950, kojim se završava poglavlje o kulturi kao društveno nesvesnom.[4] Williamsa će u sličnom kontekstu Eagleton pomenuti i u svojoj knjizi o ideji kulture iz 2000. godine. I tu će navesti Williamsovo shvatanje kulture kao cjelokupnog načina života skupine ljudi.[5] U knjizi iz 2016. tome će dodati i sledeći navod iz Williamsa: Treba da razmotrimo svaku privrženost, svaku vrednost, s punom pažnjom, jer mi ne znamo budućnost, mi možda nikada nećemo biti sigurni šta je može obogatiti.[6] Ali, samo će u knjizi iz 2000. ponuditi i tumačenje: Williams ima politički motiv za poslednju definiciju, s obzirom da bi svođenje kulture na umjetnost i na intelektualni život moglo isključiti radničku klasu iz te kategorije.[7]

Ali, apokaliptičnom tonu s kraja knjige iz 2016. ne odgovara Williamsov suzdržani kulturni optimizam, koji je on delio sa svojim birmingemskim kolegama sa kulturnih studija Richardom Hoggartom i Stuartom Hallom. To je pre ton druge važne struje u studijama kulture, sa svojim marksističkim i psihoanalitičkim utemeljenjem, Eagletonu mnogo bliže od birmingemske grupe. Reč je o frankfurtskoj školi kritičke teorije, čijim članovima nije manjkalo pesimizma, što je i sasvim razumljivo ako se u vidu ima da ih je praktično sve presudno obeležilo iskustvo 2. svetskog rata i nemačkog nacizma. Njihov prezir prema masovnoj kulturi, kao i strah od potonuća sveta u totalitarni mrak, odjekuje i u završnici Eagletonove knjige iz 2016. godine. Drugim rečima, apokaliptične najave kraja kulture, pa i sveta uopšte, nisu ništa novo: ne nailazimo na njih prvi put tek kod Eagletona. Naprotiv, pre će biti da je reč o opštem mestu ili toposu govora o kulturi unutar jedne njegove jake tradicije: pre frankfurtskih kritičara, toj kulturpesimističkoj struji pripojili su se, na primer, Oswald Spengler, kao i F. R. Leavis. Sva je prilika, međutim, da Eagleton sebe ne vidi delom te tradicije, bar kada je reč o potonjoj dvojici autora, na koju se inače s ogradom poziva u obe svoje knjige.[8]

Utoliko pre ima smisla naglasiti da je kraj knjige Kultura iz 2016. ipak neočekivan kada govorimo o Eagletonu. Zapravo, čitava knjiga iz 2016. je neočekivana, ako se ima u vidu da je praktično na istu temu Eagleton 2000. godine objavio ovde već pomenutu knjigu sa sličnim naslovom Ideja kulture. U mnogo čemu, od pojedinačnih rečenica i pasusa, pa do plana čitave knjige, Ideja kulture i Kultura se podudaraju. Autor u njima izlaže praktično istu građu i do pred kraj izvodi i isti argument. Istini za volju, poglavlja u Ideji kulture strukturirana su oko ključnih tema (1. Verzije kulture; 2. Kultura u krizi; 3. Kulturalni ratovi; 4. Kultura i priroda; 5. Prema zajedničkoj kulturi), dok je građa u Kulturi grupisana oko ključnih ličnosti (posle uvodnih poglavlja 1. Kultura i civilizacija i 2. Postmoderne predrasude, po sadržaju praktično identičnih sa poglavljima iz prve knjige, slede tri poglavlja: 3. Društveno nesvesno [s Edmundom Burkeom, Herderom, T. S. Eliotom i pomenutim Williamsom u svom središtu], 4. Apostol kulture [o Oscaru Wildeu], te 5. Od Herdera do Holivuda [sa težištem na Matthewu Arnoldu]). Ali, svi ključni autori iz potonje knjige prisutni su sa svojim uvidima i stavovima o kulturi i u prvoj knjizi; u knjizi iz 2016. oni praktično otelovljuju, poput fiktivnih junaka, glavne koncepcije iz prve knjige (ovo posebno važi za Wildea, koji Eagletonu doslovno služi kao živi primer šta je kultura u svojim raznim vidovima – od dominantne, preko manjinske do kritičko-ironijske).

 

Slika 1

 

A opet, razume se, razlika između dve knjige postoji, i s obzirom na nju, knjigu iz 2016. možemo videti kao neobični nastavak knjige iz 2000. godine. U Ideji kulture Eagleton izlaže istoriju i razne definicije pojma, a naglasak je na razvoju koji se – te 2000 – završava tako što kultura postaje važnija od politike, to jest počinje da dominira nad njom. Stoga Eagleton na kraju Ideje kulture opominje: Vidjeli smo na koji je način kultura zadobila novu političku važnost. Ali ona je u isto vrijeme postala i neskromna i osorna. Vrijeme je, priznajući joj značenje, da je vratimo na njezino mjesto.[9] Iako na prvi pogled nejasan, zahtev da se kultura, priznajući joj svu važnost, ipak vrati na njezino mesto, naprosto znači da ona ne može biti zamena za politiku. Ovako Eagleton piše 2000: U novom tisućljeću, začuđujuće, čovječanstvo se suočava s mnogim materijalnim problemima s kojima se oduvijek suočavalo, uz nekoliko novih, poput dugovanja, droge i nuklearnog naoružanja koji su se nametnuli u dobranoj mjeri. Poput bilo kojih materijalnih problema, na ta pitanja utječe kultura, koja je povezanija s vjerovanjima i identitetom, i sve upletenija u doktrinalne sustave. Ali oni su kulturalni problemi samo u značenju u kojemu se taj pojam izlaže opasnosti da se proširi do točke gubitka značenja.[10] Godine 2016. Eagleton je još oštriji: U stvari, centralna pitanja koja suočavaju čovečanstvo koje kreće u novi milenijum uopšte nisu kulturna. Ona su daleko prizemnija i mnogo više materijalna od toga. Rat, glad, droga, oružje, genocid, bolest, ekološka katastrofa: sve ovo ima svoje kulturne aspekte, ali kultura nije njihova suština.[11]

Uprkos istovetnosti ova dva stava s kraja jedne i druge knjige, kako smo na početku već rekli, u Kulturi iz 2016. više nema opominjućeg uvida o dominaciji kulture nad politikom. Umesto toga, dobili smo sliku o kulturi koju je porazila kulturna industrija, to jest kapitalizam. Dok je poziv iz 2000. bio upućen mahom levičarski nastrojenim akterima u političkoj areni – Lijevu politiku iz 70-ih, koja je pokušala teorijski preraditi pitanje mjesta kulture u socijalističkoj politici pa se, ne bi li u tome uspjela, spremno okrenula Gramsciju, Freudu, Kristevoj, Barthesu, Fanonu, Althusseru, Williamsu, Habermasu i drugima, nije obezvrijedilo antikulturalističko licemjerje same ljevice, kao što je tako često već bio slučaj, nego njezina suprotnost – inflacija njezinih vlastitih kulturalnih zaokupljenosti do prijetnje posvemašnjim raskidom s politikom – opomena iz 2016. poslana je svima.

Tako je za nepune dve decenije Eagleton prevalio intelektualni put od zahteva da se kultura vrati na njezino mesto jer je postala isuviše prisutna u politici, toliko da je praktično istisnula politiku, do lamenta nad poraženom kulturom kojom gospodari pozni kapitalizam. I do jednog i do drugog uvida, i do, kako će se ispostaviti, pirove pobede kulture nad politikom, i do poraza kulture od profitom motivisane industrije zabave, Eagleton stiže sledeći jedan te isti argument u obe knjige, argument zasnovan na istoriji shvatanja kulture. Može nam se učiniti paradoksalnim da na osnovu istih premisa Eagleton u razmaku od petnaestak godina pravi dva krajnje suprotna izvoda. Ali, paradoksa zapravo nema: kada ih čitamo zajedno, shvatamo da te dve knjige opisuju dve različite faze istog procesa: povlačenje politike i kulture pred kapitalizmom, to jest – recimo to pojednostavljeno – pod pritiskom novca.[12] U jednoj tako postavljenoj priči vidimo da je kultura poslužila kao krinka za novac: skriven iza kulture, novac je potisnuo politiku u drugi plan. Ostavši sama – poslužimo se i mi ovde dramatičnim frazama – na prvoj liniji fronta, kultura je bila nemoćna da se odupre novom nasrtaju novca, pa je i ona poklekla pred njim, prepustivši mu se da je, kako Eagleton kaže, kolonizuje poput Kenije i Filipina.

Tako nam obe knjige opisuju jedno te isto, izuzev što u prvom slučaju vidimo kako je shvatanje kulture poslužilo za istiskivanje politike, dok u drugom slučaju vidimo kako to isto shvatanje nije moglo da se odupre izazovima novca. Ovde ćemo još ukratko skicirati kako je Eagleton izložio razvoj pojma kulture u obe knjige, povezavši ga sa dva različita istorijska ishoda, u razmaku od nepune dve decenije.

Promene u shvatanju pojma kulture Eagleton prati duž dve ose. On će ih nazvati i dvema antitezama, želeći da naglasi da je značenje kulture uvek bilo zavisno od značenja i vrednosti pripisivanih pojmovima civilizacije i varvarstva.[13] Drugim rečima, pojam kulture je relacioni, i menja svoje značenje u sprezi sa druga dva pojma bitna za modernu. To opet znači da Eagleton značenje kulture ne izvodi apstraktno, već polazi od konkretnih istorijskih okolnosti i opisuje kako se u raznim razdobljima, od prosvetiteljstva naovamo, shvatala kultura. U vezi s tim, on će insistirati da je to shvatanje oduvek imalo i svoju političku svrhu, pa stoga pojam kulture nije dovoljno samo istorizovati, on se mora i politizovati da bi se sasvim razumeo njegov razvoj. S obzirom na to, Eagleton uvodi i treću osu, premda nju ne akcentuje i ne eksplicira kao prve dve: reč je o odnosu između kulture i moći.

 

1. Kultura i civilizacija

Sledeći Williamsovu definiciju kulture iz Ključnih reči,[14] Eagleton ponavlja da se kultura sa značenjem bliskim današnjem na istorijskoj sceni pojavljuje relativno kasno, zajedno sa prosvetiteljstvom. U svojim počecima, ona ide podruku sa civilizacijom: i jedan i drugi pojam snažno naglašavaju veru u sposobnost ljudi da se usavršavaju, kao i u, na razumu zasnovani, napredak društva. Napredak, međutim, nije ispunio očekivanja. Umesto da učini boljim živote ljudi, industrijska revolucija ih je – recimo to tako – upropastila: Ono što se pojavljuje s industrijskom revolucijom, međutim, jeste ostrašćeni revolt protiv civilizacije kao takve, koja sada kao celina izgleda duhovno osiromašena.[15] Nikada pre ljudi nisu svedočili tako masovnom i surovom izrabljivanju. Otuda vrlo rano, već u 19. veku, nastaje procep između kulture i civilizacije. Civilizacija se nadalje vezuje za materijalni napredak, dok se kultura sve više odnosi na duhovnu sferu. U tom povlačenju pred novom, ružnom svakodnevnicom velikog broja ljudi, kultura je sebi prisvojila i moralni autoritet: o napretku se (negativno) sudilo sa pozicija kulture: Industrijska civilizacija je, onda, ta koja pomaže da se rodi ideja o kulturi. Reč kultura nije bila u širokoj upotrebi sve do devetnaestog veka. Što svakodnevno iskustvo izgleda osiromašenije i bezdušnije, to se ideal kulture više promoviše pomoću kontrasta.[16]

U vezi s tim treba reći i da je kultura služila kao neka vrsta kompenzacije za zaostajanje za razvijenijim društvima, što je još više produbljivalo jaz između kulture i civilizacije. Dobar primer za tu ulogu kulture može se pronaći u knjizi Isaiaha Berlina Koreni romantizma.[17] Berlin će objasniti praktično čitav nemački romantizam, a posebno Herderovu romantičarsku viziju naroda i narodne kulture kao reakciju na bolno saznanje o zaostalosti nemačke privrede u odnosu na britansku, francusku, pa i holandsku. Da takva upotreba kulture nije bila nepoznata ni ljudima izvan Evrope, posebno u kolonizovanim zemljama, dobro ilustruju prikazi i analize stavova o, spram britanske, superiornoj indijskoj kulturi iz knjige Parthae Chatterjeea Nacija i njeni fragmenti. Osećanje kulturne superiornosti bilo je naprosto (slaba) kompenzacija za materijalnu potlačenost.[18] Kada govori o Herderu, Eagleton neće obratiti pažnju na ovu genezu njegovih stavova, ali je iz konteksta jasno da je nje sasvim svestan.

 

2. Kultura i varvarizam

Spram varvarizma, kultura čuva svoje prvobitno značenje iz vremena slaganja sa civilizacijom. Dakle, duž te ose ona i dalje ostaje oznaka za potpuni razvitak ličnosti. U tom značenju ona dolazi u neposrednu blizinu sa obrazovanjem, i onda se, preko obrazovanja, vraća ka društvu. Manje su nam ovde zanimljivi pokušaji da se preko kulture revalorizuje i samo varvarstvo, shvaćeno sada ne kao odsustvo civilizacije, već kao idealni sklad između pojedinca i zajednice, kao bezmalo savršena uklopljenost pojedinca u zajednicu, što je, čini se, moguće samo u malim i primitivnim grupama. Na tom tragu bio je Herder, ali i Rousseau kada je govorio o plemenitom divljaku.

 

Slika 2
Foto: ExonOxon [CC BY-SA 2.0 ] via Wikimedia Commons

 

Iz ugla Eagletonove priče, shvatanje kulture kao samousavršavanja bitno nam je jer i sa te pozicije može da se uputi kritika civilizaciji, koja svojim napretkom mnogima uskraćuje šansu da do kraja razviju i realizuju svoje ljudske kapacitete. Eagleton će upravo sa te pozicije čitati i posebno izdvojiti Marxovu kritiku kapitalizma.

 

3. Kultura i moć

Za razliku od prve dve ose, koje insistiraju na rascepu, na ovoj osi naglasak je na važnoj ulozi kulture u legitimisanju postojećeg poretka i uspostavljenih odnosa moći. I Burke i Herder, u interpretaciji Eagletona, veruju da nijedan poredak ne može da se održi ako nije izveden iz u društvu uvrežene kulture, to jest ako se toj kulturi suprotstavlja. Od takvog pogleda tek je jedan korak do marksističkih viđenja hegemonih kultura kao legitimizacijskih osnova za dominaciju. Ako se potlačeni uvere da je dominacija nad njima tek prirodni poredak ili pak poredak proistekao iz njihove zajedničke kulture, kao krajnja realizacija njenih vrednosti, onda će ostati malo prostora da se osmisli legitimna pobuna protiv opresivnog režima.

 

* * *

 

Prethodne izvode treba čitati s rezervom, Eagletonova objašnjenja su nijansiranija, a posle svakog sledi i niz primera koji pokazuju da se stvari mogu shvatiti i drugačije. Poenta sa ovim grubim skicama je u nečemu drugom: Eagleton kulturu vidi kao neminovno upletenu u politiku. Svako shvatanje kulture on, u skladu sa svojim marksističkim zaleđem, dovodi u vezu s postojećim materijalnim stanjem i odnosima moći. Shvatanje kulture uvek je, kako to prikazuje Eagleton, bilo u vezi s politikom, ali politiku nikako nije moguće svesti na kulturu. Parafraziraćemo ovde jednu zgodnu Eagletonovu misao: Nije sve u kulturi ideološko, mada bilo šta u njoj može takvo da postane[19]nije sve u politici kulturno, ali bilo šta u njoj može to da postane. Kada se to zaista i dogodi, tvrdi Eagleton, politika je na gubitku, ali zajedno s njom gubi i kultura. Drugim rečima, u kulturi se ne nalaze rešenja za probleme koji se moraju rešavati politički – od diskriminacije i nepravedno nejednakih odnosa moći do pretnje nuklearnog razaranja ili uništavanja planete zagađivanjem.

Sve u svemu, Eagleton ne želi da se odrekne subverzivnog potencijala kulture, ali jednako tako se pribojava i zamene politike kulturom. On je vidi kao stalno budnu kritičku silu, koja samu sebe mora da obuzdava. Pored toga, vidi je i kao silu koja je zavisna od materijalnog napretka: zahvaljujući njemu stvaraju se institucije poput galerija, univerziteta, izdavačkih kuća, iz kojih onda stiže ukor društvu da je pohlepno i primitivno. U tom smislu, zaključiće Eagleton, uloga kulture jeste da ugrize ruku koja je hrani.[20] To je sasvim u skladu sa onim što smo ovde nazvali drugom osom u razumevanja kulture: vezom između kulture i obrazovanja usmerenog ka samousavršavanju. Kritički pogled kulture na mane društva zapravo je potreban samom društvu da bi ono bilo sve bolje. Stoga je u interesu društva da hrani kulturu. I dok ugristi ruku koja te hrani izgleda kao duhovit opis materijalne pozicije kulture, te paradoksalne težnje društva da postaje bolje zahvaljujući kritici, Eagleton ostaje zbunjen – kao uostalom i svi mi s njim – pred činjenicom da je ruka odlučila da kulturu svede isključivo na njenu treću, legitimizacijsku funkciju, to jest da svim raspoloživim sredstvima pripitomi plemenitu zver.

 

[1] Teri Iglton, Kultura, preveo Đorđe Krivokapić (Beograd: Clio 2017), str. 120.

[2] Isto, str. 119.

[3] Isto, str. 118.

[4] Isto, str. 76-78.

[5] Podsetimo se, Williams izdvaja, a Eagleton za njim ponavlja četiri glavna značenja kulture: Ona može da označava (1) niz umetničkih i intelektualnih dela; (2) proces duhovnog i intelektualnog razvoja; (3) vrednosti, običaje, verovanja i simboličke prakse uz pomoć kojih muškarci i žene žive; ili (4) čitav način života. – Isto, str. 11.

[6] Isto, str. 76.

[7] Terry Eagleton, Ideja kulture, prevela Gordana V. Popović (Zagreb: Naklada Jesenski i Turk, 2002), str. 47.

[8] Vidi na primer Eagleton 2002, str. 18-19.

[9] Isto, str. 156.

[10] Isto.

[11] Iglton 2016, str. 125.

[12] U jednoj drugoj svojoj knjizi, ovako Eagleton veli o novcu: U ovom društvenom poretku stoga ne možemo više imati buntovnike boeme ili revolucionare avangarde jer oni danas više ništa ne mogu dići u zrak. Njihov neprijatelj u cilindru i fraku, kojega smo mogli lako uzrujati, jednostavno je ispario. Umjesto toga, nenormativno je postalo norma. Danas poslovica Sve ide ne vredi samo za anarhiste, nego i za starlete, urednike novina, brokere i direktore korporacija. Norma je danas novac; ali kako novac apsolutno nema nikakvih načela ili neki svoj identitet, on nije nikakva norma. On je posve promiskuitetan, pa će se rado udružiti s najboljim ponuđačem. On je beskrajno prilagodljiv najbizarnijim ili najekstremnijim situacijama, baš kao što ni Kraljica ni o čemu nema svoje mišljenje. – Terry Eagleton, Teorija i nakon nje, preveo Darko Polšek (Zagreb: Algoritam, 2005), str. 23.

[13] Iglton 2016, str. 17.

[14] Raymond Williams, Keywords: A Vocabulary of Culture and Society (Revised edition, New York: Oxford University Press, 1985).

[15] Iglton 2016, str. 17.

[16] Isto.

[17] Isaija Berlin, Koreni romantizma, preveo Branimir Gligorić (Beograd: Službeni glasnik, 2006).

[18] Partha Chatterjee, The Nation and Its Fragments. Colonial and Postcolonial Histories (Princeton: Princeton University Press, 1993). Dva poglavlja iz knjige – Nacija i njene žene i Žene i nacija – prevedena su i objavljena u časopisu Reč br. 78/24 (2009), str. 167-203, te dostupna na http://fabrikaknjiga.co.rs/rec/78/167.pdf.

[19] Iglton 2016, str. 47.

[20] Isto, str. 23.

Najnovije

Mersud Selman Merso, akademski slikar iz Bihaća

Djecu treba učiti da vjeruju u ljepotu svojih snova

Rubina Čengić

Dosje: 6 u 1

Korak unazad u pravom smjeru

Saša Buljević

Misterija četrnaest ministarstava

Djevojčice koje govore u kodovima i informatika koje nema

Marina Veličković

Sarajevo, 18. oktobra 2018

Školegijum rastjeruje strah i mrak u obrazovanju

Školegijum redakcija

Dobrodošli

Dodjela nagrade Šukrija Pandžo i promocija novog broja

Školegijum redakcija